8.2. Економија заснована на знању - како и зашто?

Данас су „економија заснована на знању“, односно „економија знања“ и „друштво знања“ у светским оквирима постали препознатљиви и веома популарни термини. Не само у теорији већ и у оквиру већине економски релевантних међународне организација, реализоване су бројне студије у којима се указује на њихов значај. Нема скоро ни једне економски развијеније земље данашњег света која нема посебну политику или стратегију подстицања економије засноване на знању.

Европска унија је, после низа спорадичних помињања значаја економије засноване на знању још 2000. године, у „Лисабонској стратегији” пројектовала да Унија „до 2010. године треба да постане најконкурентнија и најдинамичнија светска економија заснована на знању, способна за одржив економски раст са више радних места и са боље плаћеним радним местима”. ЕУ је притом истовремено пројектовала и око 50 специфичних мера и политика чије би остварење требало да води ка поменутом циљу.

Привредна историја у већини познатих цивилизација заснивала се најпре на концепту аграрног друштва у коме је учешће природних фактора и физичког рада било изразито и доминантно. У индустријском друштву, било да је реч о доминацији произвођачке или трговачке активности, најважнији производни фактор постаје реални и финансијски капитал (новац, индустријска опрема, енергија,) мада учешће физичког и текућег рада, као и природних ресурса остаје веома значајно.

Међутим, упоредо са технолошким развојем учешће физичког рада, природних, па и финансијских ресурса је опадало. Током двадесетог века, због тога се почело говорити о „постиндустријском друштву“, „информатичком друштву“ или тзв. „бестежинској економији“ у којима доминирају нематеријални фактори. У друштву чија се економија заснива на знању, односно у чијој привреди је знање основни ослонац и компаративна предност, главни производни фактор постаје читав скуп или комплекс, нематеријалних чинилаца као што су информација, сазнање, вештина, који остварују све већи економки учинак и добијају све већу тржишну вредност.

Еволуција структуре и употребе производних фактора на бази технолошких промена, условила је промену типа доминантне економске делатности, од пољопривреде, преко индустрије до сектора услуга, односно трећег сектора привреде. Експанзија трећег сектора, како на тржишту тако и у укупној запослености, односно у остваривању дохотка, доприноси развоју економије засноване на знању. Наиме, ширење сектора услуга доводи до битних промена, које се тичу настанка, прикупљања, креирања, прераде и коришћења информација. Пошто масовна понуда и све већа доступност услуга на бази информација доводе до брзог опадања њихових цена са протоком времена, то са своје стране отвара могућности њиховог коришћења од стране практично неограниченог број корисника у целом свету.

Међутим, знање и информације данас немају улогу која се своди на најдинамичнији и најпродуктивнији сектор економије. Пољопривреда и индустрија у данашњем свету све више зависе од истраживања, односно коришћења информација, дефинисања производа, као и робних и финансијских тржишта. Померање структуре привредне активности од доминације примарног сектора који чине углавном пољопривреда и екстрактивна индустрија, преко секундарног сектора (доминација прерађивачке индустрије) ка терцијарном сектору (доминација услуга) доводи до раста благостања, односно производње, запослености и животног стандарда. Због раста продуктивности условљеног технолошким прогресом и повећањем квалитета људског капитала, за данашњу привреду засновану на знању није прихватљиво да има највише запослених у пољопривреди или индустрији, већ управо у трећем сектору.

При томе је потребно имати у виду да је трећи сектор продуктивнији од осталих, нарочито с обзиром чињеницу да је у њему већа и ефективнија употреба информација и знања. Са друге стране снажан трећи сектор подстиче продуктивност пољопривреде и индустрије, у којима се смањује релативни број запослених, како би и оне она постајале профитабилније и конкурентније.

С обзиром да је тржишно вредновање одлучујући фактор економског учинка, огроман је пораст броја агенција које прикупљају, анализирају и продају одређене тржишно важне информације. Захваљујући информацијама и знању дешавају се организационе и институционалне промене у изгледу, величини, структури и функционисању фирми. Као резултат тог процеса, најчешће фирме у трећем сектору постају мање, флексибилније, често са само електронски повезаним деловима, са образованијим запосленима, боље повезане у сектору истраживања и развоја.

Предузећа данас све више зависе од примене науке, односно систематизованог знања и његове интеракције. Упоредо са повећањем броја економских субјеката, захваљујући експанзији трећег сектора и утицају информација и знања, повећава се општи ниво конкуренције у привреди и друштву.

Међутим, знање може бити мање или више економски ефикасно. Проблеми са ефикасним коришћењем знања настаје као последица чињенице да је један добар део знања представља јавно добро. Таква знања су на пример: таблица множења, скоро све формуле, алгоритми и класификације, разна знања из биологије, математике, хемије, физике. Остала знања, представљају приватно добро.

При томе је са економског становишта битно следеће:

• § прво, за друштво и привреду је добро да се знање, као јавно добро, што шире и лакше користи у интересу општег напретка, да буде што више и лакше доступно свим потенцијалним корисницима;
• § друго, остало (приватно) знање, односно знање као приватно добро треба да буде ефикасно заштићено као интелектуална својина како би омогућило компаративну тржишну предност, и омогућило остваривање добити за онога ко га поседује.

Коришћење приватног знања условљен је одговарајућим плаћањем за његово коришћење ко услуге. Без таквих претпоставки, инвеститори не би имали интереса да улажу средства да би се дошло до нових сазнања и проналазака.

Постоје различите врсте знања, у зависности да ли одговарају на питања: „шта”, „зашто”, „како” и „ко”? За ефикасну економску употребу знања битна су субјективна и организациона својства корисника (појединаца и предузећа) као и одговарајуће институционално окружење, као што су закони и обезбеђење њиховог спровођења, државне институције и невладин сектор. Од својстава тог окружења највише зависи колика ће бити ефикасност коришћења ових ресурса а националном и регионалном нивоу.

Да би се искористиле предности концепта економије засноване на знању, на националном нивоу, није довољно да се остваре ефекти тржишног вредновања нових производних фактора и спонтано рестуктурирање привреде у правцу доминације сектора са највећим учешћем знања. За остваривање тог концепта, према искуствима најнапреднијих економија света у том погледу, која важе и за данашњу Србију, најбитнији су следећи фактори:

• § модерно образовање и перманентно усавршавање;
• § средства за истраживање и развој, посебно улагања у модерне индустрије (рачунари, биотехнологије, фармакологија...);
• § одговарајућа научно-технолошка политика друштва;
• § адекватно управљање економским променама у складу са променама у свету и окружењу;
• § избор макроекономске политике, системских и структурних економских решења;
• § телекомуникације, употреба рачунара и других техничких средстава;
• § степен заштите власничких права и посебно интелектуалне својине.

Сваком од ових чинилаца и претпоставки економије засноване на знању у даљем тексту стратегије посвећује се посебна пажња.