Пензијско и инвалидско осигурање организовано је доминантно према принципу текућег финансирања и међугенерацијске солидарности. Износ средстава која се прикупе путем доприноса, већ дуг временски период, није довољан за остваривање законом прописаних права. Крајем 2001. године, започета је реформа, у правцу реструктурирања јавног пензијског осигурања (I стуб) и ограниченог увођења добровољног приватног пензијског осигурања (III стуб).
Мере усмерене ка I стубу обухватиле су подизање старосне границе за одлазак у пензију; продужетак обрачунског периода за пензијске накнаде; промену формуле за обрачун висине пензија, као и за усклађивање пензијских накнада. Даље измене кретаће се у правцу изједначавања старосне границе за одлазак у пензију за мушкарце и жене, а упоредо са тим, планира се и увођење механизама ефикасније наплате и контроле доприноса.
Иако у дискурсу Светске Банке заступано, увођење обавезног приватног осигурања (II стуб) није реализовано. Високи ризици његовог увођења (неповољна макроекономска кретања и стабилност, неинформисаност, недостатак финансијских инструмената у приватном власништву, неповерење у приватне фондове), говоре у прилог непостојања претпоставки потребних за измењену улогу државе, али и вредносног система, које овај сегмент захтева.
Добровољно приватно пензијско осигурање (III стуб) је уведено, а мали број корисника у спрези је и са недостатком средстава за улагање у овај вид осигурања, који ће се у перспективи, развијати. Дугорочно се може очекивати, да се учешће државе у систему пензијског и инвалидског осигурања смањи, у корист капитализираних фондова.
Здравствено осигурање карактерише се високим обухватом становништва здравственом заштитом, раскораком између широко дефинисаних права и финансијских средстава за њихово задовољење, доминантним државним власништвом над зградама и опремом, централизованим управљањем система са републичког нивоа, доминантношћу секундарне и терцијарне заштите над примарном и неинтегрисаношћу приватног сектора у систем. Упркос бројним манифестацијама проблема, реформа здравственог система и права по основу здравствене заштите и здравственог осигурања, дуго није представљала приоритет. Као последица тога, јаз између реалних здравствених потреба становништва и оскудних средстава за њихово ефикасно задовољавање, константно се увећао. Приватизација здравственог система и приватне здравствене службе нису суштински утицале на побољшање положаја корисника, нити су разрешили постојеће противуречности.
Истовремено, осим обавезног, предвиђено је и добровољно здравствено осигурање, које, међутим, није детаљније разрађено. Усвојен је и документ Здравствена политика Србије, којим су прописани циљеви здравствене политике и водећи реформски принципи, а поред активности на изради стратешких докумената, започете су и делатности у правцу рационализације и стандардизованости здравственог система и услуга, као и децентрализације у управљању и финансирању здравствених установа.
Осигурање за случај незапослености обавезно је за све запослене у Србији. Стопа замене (replacement rate) износи 55,7% и висина новчане накнаде је релативно високо постављена. Број корисника новчаних накнада није велики, имајући у виду број незапослених. Без обзира на то, постоје тешкоће у њиховом финансирању.
Поред пасивних мера, уведене су претпоставке активне политике запошљавања. Она обухвата у првом реду, мере подстицања новог запослења, а затим и запошљавање одређених рањивих друштвених група: избеглих и интерно расељених лица, дуготрајно незапослених, лица са навршених 50 година, припадника етничких мањина, лица са инвалидитетом итд., запошљавање на јавним радовима и сл.
Националном стратегијом запошљавања утврђени су приоритети акције, и то у сврху подизања нивоа запослености, унапређења квалитета и продуктивности рада, као и обезбеђивања социјалне кохезије на изузетно сегментираном тржишту рада.
Број корисника материјалног обезбеђења (МОП), у периоду од 1999. до 2005. године, је растао. Иако је МОП најбоље циљани социјални трансфер у Србији, обухват становништва је низак (само 3% сиромашних домаћинстава остварује ово право).
Тренутно постојећа мрежа установа социјалне заштите не одговара стварним потребама корисника и не обезбеђује адекватну понуду услуга. Упркос бројним изменама регулативе, суштински реформски помаци започети су 2000. године, и то у контексту децентрализације и деинституционализације претходно високо централизованог система. Најзначајније мере усмерене су ка најрањивијим категоријама популације: појединцима и породицама који не остварују основну социјалну сигурност, лицима са инвалидитетом, старима, деци без родитељског старања, жртвама породичног насиља, итд.
Промене у систему социјалне заштите крећу се у правцу стварања механизама правовремене, ефикасне и подесне примене установљених социјалних права. С тим у вези, реформе су усмерене ка активизирању корисника социјалне заштите, развијању мреже социјалних служби, као и укључивању невладиног сектора у пружање услуга, што треба да допринесе побољшању положаја корисника и подстицању њихове социјалне укључености.
Нека права у систему дечије заштите (родитељски додатак) представљају меру популационе политике, док су друга (дечији додатак) конципирана тако да чине инструмент социјалне политике, односно облик финансијске подршке и помоћи сиромашним породицама и деци. Родитељски додатак представља једнократно давање приликом рођења детета, којим је замењено више претходно постојећих различитих, месечних или једнократних давања. Износ дечијег додатка изједначен је за сву децу и укинуто је универзално право на додатак.
Социјална кохезија једно је од питања којем се у Европској унији придаје велики значај, с обзиром да економска политика која не узима у обзир социјалне чиниоце, не може довести до повећања конкурентности и продуктивности привреде Уније. То је истакнуто Лисабонском стратегијом (2000.), која ставља нагласак на интегрисан приступ економске, социјалне и политике запослености. Одржив економски раст уз истовремено инвестирање у људе представља тежиште активности Европског Комитета за социјалну кохезију (European Committee for Social Cohesion) и главну компоненту Стратегије за социјалну кохезију. Социјална права, како су наведена у Европској социјалној повељи (European Social Charter), су права у области становања, социјалне заштите, запошљавања, здравства и образовања.
Побољшање приступа социјалним правима и систему социјалне сигурности, представља предуслов социјалне кохезије, заједно са њиховим унапређивањем, у правцу успостављања и доградње механизама и института којима се промовише социјална једнакост. Иако је основни начин обезбеђивања социјалне кохезије адекватно запослење, од суштинског значаја су и сегменти политика заштите породица са децом, бриге о старима као и подстицања социјалне укључености (посредством програма становања, запошљавања, образовања и обуке, здравствене заштите, материјалне помоћи и социјалних служби). У томе, осим државних органа, велики удео има и цивилно друштво, у првом реду: невладине организације и синдикати.
Са становишта социјалне сигурности и социјалне кохезије, приоритети акције треба да буду усмерени у правцу решавања идентификованих проблема, уз балансирање постојећих снага и предности са израженим слабостима и претњама.
Стратешки циљеви[1] усмерени су на:
- § јачање социјалне стабилности и солидарности;
- § спречавање естремних неједнакости у расподели дохотка;
- § подстицање компоненте ефикасности у систему социјалне сигурности;
- § подизање нивоа социјалне сигурности корисника система социјалног осигурања, социјалне и дечије заштите.
Приоритети Србије у домену социјалне сигурности и социјалне кохезије су модернизација система социјалне сигурности, уз друштвени консензус о циљевима његовог развоја и основним парадигматским променама; обезбеђивање минимума социјалне сигурности за све чланове друштва, уз јачање одговорности појединца; стварање претпоставки за финансијски одржив систем социјалног осигурања, као и изградња комплементарног модела приватног осигурања.
Нема коментара:
Постави коментар