10.2. Фактори ризика по животну средину

10.2.1. Климатске промене и заштита озонског омотача

Највећи део територије Србије припада клими умереног појаса. Србија на основу степена индустријске активности током последњих десетак година, не сматра се значајним емитером CО₂. На територији Србије овај гас углавном настаје при сагоревању фосилних горива у термоелектранама и топланама, саобраћају и у једном делу станова који се греје на овај начин. Подаци у извештају о имплементацији миленијумских циљева износе (за Србију и Црну Гору) за 2002. годину 4,49 t СО₂ по становнику, што је у апсолутном износу за 14% веће од светског просека, односно укупно 47,244 милиона тона СО₂, док је по јединици БДП емисија СО₂ у Србији више од 2 пута већа од светског просека. Расположиви бројчани подаци представљају процену и не могу се сматрати релевантним. Валидни подаци биће прикупљени за потребе иницијалне националне комуникације, у оквиру обавеза које проистичу из чланства Србије у Оквирној конвенцији УН о промени климе.

У Србији се не производе гасови који оштећују озонски омотач. Оквирна конвенција УН о климатским променама је ратификована 1997. године, а Закон о ратификацији Кјото протокола је у процедури усвајања.

Идентификовани проблеми су: непостојање националног инвентара гасова са ефектом стаклене баште, непостојање Националног програма који се односи на климатске промене, неусклађена законска регулатива која се односи на емисију и имисију са регулативом ЕУ.

Секторски циљеви су:

• § усклађивање националних прописа из области климатских промена и оштећења озонског омотача са прописима ЕУ;
• § прилагођавање постојећих институција потребама активног спровођења политике заштите климе и испуњавања обавеза из међународних уговора (UNFCCC, Кјото протокола и др.);
• § прилагођавање привредних субјеката у секторима енергетике, индустрије, транспорта, пољопривреде и шумарства, комунално-стамбене делатности политици заштите климе и испуњавању међународних уговора.

Закон о ратификацији Кјото протокола је у процедури усвајања у Народној скуштини. Ратификацијом Кјото протокола, као земље не-чланице Анекса I Оквирне Конвенције УН о климатским променама, односно земље не-чланице Анекс Б групе Кјото протокола, отварају се могућности Србије да учествује у механизму чистог развоја. Обавезе, у складу са Оквирном конвенцијом о климатским променама и Кјото протоколом, Србија је дужна да поштује и на основу потписаног Уговора о енергетској заједници Југоисточне Европе. Неопходно је урадити анализу националних потреба и развити институционалну структуру за примену Кјото протокола (за прорачун емисија и израду инвентара гасова са ефектом стаклене баште, учествовање у флексибилним механизмима Кјото протокола, спровођење политике и информисање јавности). Такође је неопходно утврдити приоритете у примени флексибилних механизама из протокола. Србија још увек није припремила инвентар гасова са ефектом стаклене баште, нити прву Националну комуникацију о климатским променама, у чему знатно заостаје за окружењем. Након ратификације, као земља која није на листи Анекса Б Кјото протокола, Србија ће морати да донесе Стратегију примене механизма чистог развоја. Нужно је у Националној стратегији заштите климе јасно одредити димензије и намену «топлог ваздуха» и дефинисати да се сви пројекти сузбијања емисијe гасова са ефектом стаклене баште морају третирати као вредни национални ресурси, којима ће Србија испуњавати своје будуће обавезе у погледу смањења емисија гасова стаклене баште, а чијим ефектима се може трговати на светским берзама carbon-кредита, када се за то стекну услови, прикључењем Србије групи земаља наведених у Анексу I Конвенције, односно Анексу Б Кјото протокола. Сам тренутак прихватања чланства у Анекс I групи, предмет је стратешке процене и усклађивања са међународним факторима.

10.2.2. Отпад

Неадекватно поступање са отпадом ствара један од најозбиљнијих проблема животне средине. Организовано се сакупља око 60% комуналног отпада, и то само у урбаним областима. Одлагање на депоније је једини начин организованог поступања са отпадом. Главни изазови управљања отпадом у Србији још увек се односе на обезбеђивање добре покривености и капацитета за пружање основних услуга као што су сакупљање, транспорт и санитарно одлагање отпада. Према Националној стратегији управљања отпадом (2003.), предвиђена је изградња 29 регионалних (за више општина) депонија са рециклажним центрима. Недостаје план управљања биодеградабилним отпадом и систем управљања отпадом од амбалаже, чија количина се стално повећава због раста удела неповратне амбалаже, посебно ПЕТ амбалаже и лименки. Не постоји организовано одвојено сакупљање, сортирање и рециклажа отпада. Постојећи степен рециклаже, односно искоришћења отпада, је недовољан. Не постоје поуздани подаци о количини опасног отпада који ствара индустрија. На подручју Србије не постоје постројења за третман и одлагање опасног индустријског отпада. Опасан отпад се привремено складишти у неодговарајућим складиштима, од којих нека постоје и више деценија. Такође, недостаје управљање посебним токовима отпада: сакупљање искоришћених уља, неупотребљивих старих аутомобила, батерија и акумулатора, отпада од електричних и електронских производа, отпадних гума итд.

Проблеми су следећи: непостојање адекватне инфраструктуре због чега долази до загађења земљишта, површинских и подземних вода отпадом, често заједничко одлагање комуналног и опасног отпада, недостатак података о саставу и токовима отпада, непостојање система дозвола за управљање отпадом, непостојање постројења за складиштење, третман и одлагање опасног отпада, неадекватно поступање са медицинским отпадом, отпадом који садржи PCB, отпадом из кланичне индустрије итд.

Секторски циљеви управљања отпадом су:

• § усклађивање прописа из области управљања отпадом са ЕУ директивама;
• § доношење регионалних и локалних планова управљања отпадом;
• § изградња инфраструктуре за управљање комуналним и опасним отпадом (регионалне депоније, постројења за рециклажу, постројења за компостирање и анаеробну дигестију, постројења за третман опасног отпада);
• § успостављање организованог система рециклаже и подстицање искоришћења отпада;
• § санација постојећих сметлишта комуналног отпада и локација опасног отпада;
• § образовање и развијање јавне свести за решавање проблема управљања отпадом.

Припремљен је нацрт закона о управљању отпадом који се налази у процедури и који треба да буде основа успостављања система управљања отпадом у складу са међународним стандардима. Неопходно је јачање институција и органа задужених за планирање, издавање дозвола, контролу и праћење. Неопходно је подстицати конкуренцију и укључење приватног сектора у област управљања отпадом. Неопходна је постепена примена принципа пуне надокнаде трошкова и то на основу количине произведеног отпада, а не величине непокретности. Увођење накнада на депоније ће обезбедити подстицаје за смањења количине отпада који се одлаже и покривање трошкова улагања у мрежу санитарних депонија по стандардима ЕУ. Национална стратегија управљања отпадом јасно наводи да постоје потребе за развијењем јавне свести свих произвођача отпада. Потребно је створити осећај одговорности за поступање са отпадом на свим нивоима, осигурати препознавање проблема, обезбедити тачне и потпуне информације, промовисати принципе, подстицајне мере и партнерство у управљању отпадом. Иницијативе имају за циљ да подстакну становништво на одговорнији однос према отпаду и на поступање са отпадом на одржив начин, као што је смањење отпада на извору, поновно коришћење отпада, рециклажа или одлагање отпада на безбедан начин.

10.2.3. Хемикалије

Хемијска индустрија заузима веома значајну улогу у укупној индустријској производњи и спољнотрговинској размени Србије (18%). Хемијска индустрија данас подмирује потребе земље за широким спектром производа почев од основних базних хемикалија до финалних хемијских производа чији се број стално повећава (ђубрива, полимери, влакна, пестициди, лекови, детерџенти, козметика, боје, адхезиви, експлозиви итд.). Законски оквир који се односи на хемикалије у Србији није у сагласности са прописима ЕУ и не обухвата све области које су предвиђене европским прописима. Идентификовани су следећи проблеми: непостојање базе података и системског праћења хемикалија на тржишту, непостојање добре лабораторијске праксе, лоше стање постојеће инфраструктуре у хемијској индустрији.

Секторски циљеви су следећи:

• § усклађивање законских прописа са ЕУ и изградња административних капацитета;
• § замена опасних хемикалија мање опасним;
• § успостављање и развој информационог система за управљање хемикалијама.

У циљу ефикасног спровођења нових прописа у области управљања хемикалијама потребно је ојачати административне и професионалне капацитете запослених. Потребно је урадити програм мониторинга хемикалија са мерама за смањење ризика, успоставити систем за ауторизацију (издавање дозвола за коришћење) одређених опасних хемикалија ради њихове замене мање опасним, као и израдити социо-економске студије које укључују процене коштања процеса замене опасних хемикалија мање опасним. У циљу успостављања и развоја информационог система за управљање хемикалијама, потребно је формирати и ажурирати базе података хемикалија на тржишту и њихових својстава, као и утицаја на здравље људи и животну средину. Такође је потребно јачање капацитета невладиних организација, укључујући и удружења за заштиту потрошача, у циљу информисања грађана о ризицима које хемикалије могу изазвати.

10.2.4. Удеси

Србија је, углавном због изградње бројних хемијских постројења, стихијске урбанизације и миграторних процеса, суочена са повећаним ризиком од хемијских удеса. У Србији се догоди 10-15 хемијских удеса годишње који имају потенцијал да угрозе шири простор. Проблем представља непостојање јединственог система управљања хемијским удесима на нивоу државе, који би укључио све релевантне факторе.

Секторски циљеви обухватају:

• § успостављање јединственог система управљања хемијским удесима на територији Републике и доношење планова заштите од удеса на свим нивоима;
• § оспособљавање и опремање надлежних институција и предузећа за адекватан одговор на хемијски удес и повећавање индустријске и опште безбедности.

Регулаторне мере односе се на ратификације међународних конвенција и доношење нових прописа усклађених са ЕУ регулативом. Институционалне мере обухватају успостављање јединственог система за управљање хемијским удесима кроз међусекторски приступ, јачање постојећих институција које учествују у превенцији, приправности, одговору и санацији последица удеса. Економско-финансијске мере односе се на спровођење принципа „загађивач плаћа“, обезбеђење буџетских средстава за опремање и оспособљавање надлежних институција за одговор на удес и санацију последица удеса.

10.2.5. Јонизујуће и нејонизујуће зрачење

Радиоактивни отпад се у Србији складишти на неодговарајући начин, што представља опасност по здравље становништва и животну средину и претњу за безбедност. Не постоји постројење за третман и складиштење радиоактивног отпада. Нови прописи су у припреми. Систематски мониторинг јонизујућег зрачења се врши према Програму Владе, док мониторинг нејонизујућег зрачења није успостављен. Не постоје стандарди који дефинишу дозвољене норме нејонизујућег зрачења за опрему која се користи што угрожава животну средину и здравље људи. Узроци проблема су: неадекватна мрежа мониторинга радиоактивности и нејонизујућег зрачења, непостојање система ране најаве ванредног догађаја, непостојање инфраструктуре за привремено складиштење радиоактивног отпада.

Секторски циљеви су:

• § хармонизација прописа са законодавством ЕУ и прописима Међународне агенције за атомску енергију;
• § изградња инфраструктуре за привремено складиштење радиоактивног отпада;
• § модернизација и проширење мониторинга радиоактивности.

Потребно је усвојити Закон о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, као и Закон о заштити од нејонизујућег зрачења и припадајућа подзаконска акта. Потребно је успоставити регулаторно тело за јонизујуће и нејонизујуће зрачење и обезбедити стручни капацитет у институцијама надлежних органа и организација. Потребно је обезбедити пуну информисаност становништва о стању по питању заштите од зрачења.

10.2.6. Бука

Повећана бука постоји као проблем у већим насељеним местима у Србији и представља потенцијални ризик по здравље становништва и животну средину. Посебан проблем у насељеним местима представља бука локалних извора (угоститељских и занатских радњи и сл.). Проблеми су: неусклађена регулатива, непостојање јединствене методологије мерења нивоа буке, непостојање јединственог, редовног мониторинга комуналне буке. Последњих година је значајно смањена контрола звучне изолације при пројектовању и извођењу грађевинских радова.

Секторски циљеви су следећи:

• § усклађивање националних прописа из области буке са законодавством ЕУ;
• § урадити карте буке и успоставити јединствени систем мониторинга буке пореклом из саобраћаја и индустрије у већим урбаним срединама (>100.000 становника);
• § успоставити контролу звучне заштите при пројектовању и извођењу објеката.

Да би се ови циљеви остварили, потребно је доношење нових прописа усклађених са регулативом ЕУ и са другим локалним прописима. Такође је потребно оспособљавање и давање овлашћења довољном броју акредитованих институција за мерење буке, као и успостављање Референтне лабораторије.

10.2.7. Природне катастрофе - поплаве, клизишта, пожари, земљотреси

Заштита од поплава представља најзначајнији аспект заштите од штетног дејства вода, јер потенцијално плавно подручје чини око 1,6 милиона хектара. Близу 80% површине угрожене поплавама чини пољопривредно земљиште. Око 56.000 km² територије Републике је захваћено ерозионим процесима различитог интензитета, при чему се просечно годишње продукује близу 40 милиона m³ наноса, што говори о озбиљности ове појаве. Велике поплаве десиле су се фебруара 1999., априла 2000., 2002., 2005. и 2006. године. Поплава која се десила 2006. године била је највећа поплава икад забележена (нанета штета процењена на 35,7 милиона ЕУР), са периодом поновног јављања већим од 100 година. Процењено је да је 225.000 ha било поплављено, што је 5% од укупног обрадивог земљишта у Србији. Поплава из априла 2005. године у централном Банату нанела је штете приватној својини, пољопривреди и јавној инфраструктури у укупном износу од око 12,6 милиона ЕУР. Око 3 милиона ЕУР је утрошено на радове за заштиту од поплава.

Априла 2006. године, услед великих поплава и вишегодишње неконтролисане сече шума, појавила су се клизишта на територији неколико општина у Србији. Штета од клизишта у 2006. години процењена је на 25 милиона ЕУР. Велики број штабова цивилне заштите учествовао је у акцијама спасавања на терену у сарадњи са органима локалне самоуправе.

Велики шумски пожари који су се десили 2007. године на Старој планини, у Делиблатској пешчари, Мачванском округу и на другим местима у Србији, захватили су 17.500 ha шума. Деценије ће бити потребне да се обнови шумски фонд који је изгорео.

Србија спада у сеизмички активна подручја. Последњих година десила се серија мањих земљотреса, али озбиљнија оштећења нису забележена.

Идентификовани проблеми су: недовољно развијена организација цивилне заштите за помоћ при елементарним непогодама и катастрофама; непостојање система ране најаве; неразвијена свест потребе коришћења осигурања против штете која може настати од елементарних непогода и од пожара; непостојање система државног осигурања против ванредних догађаја.

Стратешки циљеви су:

• § институционализовање система цивилне заштите;
• § повећање степена заштите од поплава;
• § подстицање осигурања против штета од елементарних непогода.

Опасности од поплава су директно повезане са сектором животне средине и свим друштвено-економским секторима, због негативних последица плављења, штета лицима и имовини током и након поплаве. Мере ублажавања треба да обухвате израду детаљног мапирања области склоних поплавама, као и мере подршке системима за рану најаву и упозоравање на опасност од поплава. Постојање таквих мапа било би од користи за потенцијалне инвеститоре који улажу у развој привреде. Осим тога, као приоритетне активности сматрају се реконструкције насипа на Тиси и Тамишу. Добра организација система цивилне заштите за помоћ при природним катастрофама наглашава значај уочавања, процене, планирања и решавања кризних догађаја на локалном нивоу. Како на пољу развоја структуре цивилне заштите у Србији нема промена током последњих десет година, потребно је цивилну заштиту дефинисати као комплексну међуресорну делатност и оспособити јединице и установе за вршење послова и задатака у овом домену. Такође је потребно радити на развијању јавне свести о потребама осигурања имовине од елементарних непогода и пожара. На основу искустава земаља у окружењу, потребно је иницирати увођење државног осигурања од ванредних догађаја, стварањем фонда за ванредне ситуације, који би се формирао учешћем свих осигуравајућих компанија, као и симболичним годишњим учешћем свих домаћинстава у Србији.