8.1. Каква економија је потребна Србији?

Питање развоја националних економија данас, на почетку XXI века умногоме је еволуирало и превазишло теоријска разматрања која су била важећа у другој половини претходног века. Наиме, од некадашњег концепта развојне теорије заснованог на «природним» ограничењима у могућностима остваривања високих стопа раста у дугом временском року, на почетку последње декаде XX века уобличава се, данас важећи развојни концепт – концепт одрживог развоја. Теоријску подлогу концепта одрживог развоја представља прелазак на развојни концепт заснован на новој теорији раста, са опредмећеним знањем и комплексом научно-технолошког развоја у центру покретачког механизма савременог развоја. Уместо некадашњег концепта природних компаративних предности у модерном схватању развоја доминирају остварене компаративне предности, уместо природних ресурса као одлучујуће детерминанте брзине раста и развоја националне економије, јавља се брзина креирања иновација и способност једне привреде да остварена теоријска знања преточи у проналаске и нове технологије, уместо некадашњег поимања богатства мереног физичким и финансијским капиталом, данас се под кључном детерминантом националног богатства подразумева способност генерисања нових знања, идеја, иновација и технологија, односно креирање и располагање хуманим капиталом.

Паралелно са убрзањем развоја у светским размерама, долази до стварања глобалних алијанси и повезивања читавих региона у циљу стварања што јаче позиције на светској економској и финансијској позорници. Они који не учествују у тим процесима сасвим сигурно остају дугорочно маргинализовани, изопштени из главних токова информација и знања, а пропуштене шансе се све теже надокнађују са протоком времена.

Као основне карактеристике светске привреде на почетку XXI века могу се навести:

• § глобализација укупних робних и финансијских токова у свету уз концентрацију моћи глобалног одлучивања у неколико светских центара;
• § либерализација робних и капиталних токова на глобалној сцени под притисцима најмоћнијих светских економија, уз истовремено задржавање рестрикција за слободно кретање радне снаге;
• § хармонизација, координација и регионализација економских политика земаља чланица различитих економско– политичких групација као што су ЕУ, ASEAN, NAFTA и сл.

Овакав сценарио развоја глобалне економије омогућен је пре свега материјализацијом базичних проналазака из периода тзв. треће технолошке револуције која се дешавала доминантно током последње три деценије XX века, пре свега у технолошки и економски најразвијенијим земљама и регионима света. Развој сектора информационо-комуникационих технологија, производње и употребе нових материјала, микроелектронике, роботике, експанзија биотехнологије, генетског инжењерства и других најпропулзивнијих привредних сектора, довео је до неслућених могућности умрежавања и повезивања робних, а нарочито финансијских токова, који се до скора нису могли ни замислити. Уместо природних ресурса, плодне земље, минералних извора и расположивог капитала, као доминантан развојни ресурс савремене економије у готово читавом свету постали су примењено знање, образовање и наука.

Србија данас није у ситуацији да бира хоће ли да се укључи у свет глобализоване светске економије и нових технологија, односно да настави започете тржишне и политичке реформе. Она се већ определила за прикључење Европској унији са свим економско-правним, политичким, административним и еколошким последицама таквог избора.

Међутим, Србија може и треба да бира, односно пажљиво да трасира стратешке координате свог привредног, технолошког и социо-културног развоја, у складу са затеченим околностима и потребама будућих генерација. С обзиром да глобалне промене у структури производних фактора показују све већу доминацију и супериорност тзв. нематеријалних фактора економског раста као што су знање, информације, организација, култура, информисање, образовање, правни систем, Србији не преостаје ништа друго него да прихвати стратегију ослонца на развој људског капитала. То, према искуствима економско-технолошки најнапреднијих земаља доноси највећи принос додате вредности по јединици уложеног инпута.

Зато је избор Србије данас, определење за економију засновану на знању која ће доминирати њеном привредном активношћу сутра. Србији је потребно широко коришћење знања у свим аспектима живота. То знање треба да проистиче пре свега из тржишне економије, односно на основу финансирања из приватних фондова, а нарочито из конкурентског сектора услуга, али и да се подстиче од стране државе.

Подстицај фактора знања развоју привреде и друштва у Србији долази и на основу напретка комуникација, бољих системских информација и установљења модела електронске владе. Такву економију Србија може да замисли и спроводи као стратешки задатак, дефинишући следећа подручја и правце промена у циљу одрживог развоја друштва:

• § привреду засновану на знању, као квалитативну одредницу стратешког развојног процеса;
• § структуру и квалитет одрживе економије и привредног система;
• § начин остваривања и довршетка одрживих економских реформи;
• § адекватно макро-економско окружење и избор економске политике;
• § систем одрживе производње и потрошње;
• § унапређење система образовања и васпитања;
• § развој и унапређење информационо-коминикационих технологија;
• § одрживу научно-технолошку политику и систем;
• § заштиту и унапређење интелектуалне свијене.