9.7. Становање и стамбена политика

Значајна дерегулација стамбеног сектора, опадање јавних субвенција и приватизација станова у друштвеном власништву (продаја носиоцима станарског права) уведене су у Србији, а да претходно нису дефинисани неопходни елементи правног и институционалног оквира, укључујући и финансијски систем и систем регистрације власништва, који су потребни за успешно функционисање одрживог стамбеног система. Готово цео стамбени фонд Србије је у приватном власништву (98%).

Велики проблем у Србији представља доступност стана, јер однос просечног дохотка домаћинства и цене стана указује да просечно домаћинство треба да издвоји 17 годишњих доходака за куповину стана. Висока цена станова у односу на доходак домаћинстава (и у новоградњи и на секундарном тржишту) један је од основних мотива илегалне градње односно куповине илегално изграђених станова (чија је цена нижа и до 50%), и масовно ослањање на овај механизам етапног решавања проблема доступности становања. Изнајмљивање стана у приватном власништву, такође, недоступно је домаћинствима са просечним и дохотком испод просечног у великим градовима јер закупнина (без додатних трошкова за комуналне услуге) захвата више од 50% њихових месечних прихода односно 27% просечног месечног дохотка свих урбаних домаћинстава у Србији.

Квалитативна стамбена несташица у Србији још постоји у значајној мери иако је, у поређењу са многим земљама ЕУ, стамбени фонд Србије релативно нов. Очигледан је раскорак између просечне величине домаћинства (од 2,9 чланова) и просечне собности станова (од 2,6 соба у настањеним становима). Доминација станова у приватном власништву као и велике регионалне разлике у квалитету/вредности станова онемогућаваће адекватну стамбену мобилност у складу са очекиваним повећањем мобилности на тржишту рада Србије.

Закон о одржавању стамбених зграда из 1995. није адекватан јер је обавезно одржавање дефинисано само у односу на безбедност и заштиту живота људи, а не и у односу на одговарајући квалитет становања и живљења. Посебан проблем је одржавање око 30% стамбеног фонда у Србији који чине станови у колективним стамбеним објектима који су раније били у државном и/или друштвеном власништву.

Оцењени обим феномена неформеалне (илегалне) градње иде и до могућих милион стамбених јединица у Србији. Ова насеља представљају хигијенски ризик (у случајевима недостатка или неадекватне комуналне инфратсруктуре) и не обезбеђују одрживост друштвено-економског развоја становништва (недостатком социјалне инфраструктуре).

Као најугроженије друштвене групе у погледу права на становање и становања уопште издвајају се Роми, избеглице и привремено расељена лица. Половина свих Рома у Србији нема приступ сигурном и квалитетном становању (живе у нехигијенским насељима или урушеним кућама). Петнаест одсто избегличких и домаћинстава интерно расељених лица нема приступ сигурном становању, 35% нема адекватну канализацију а 10% ни задовољавајући приступ изворима воде у становима или двориштима. Замах илегалне градње у подручјима неформалних насеља током 1990-их директно се доводи у вези са потребама ових домаћинстава да реше своје стамбено питање.

Стратешки циљеви у области становања и стамбене политике су:

• § обезбеђење доступности адекватног стана лицима/домаћинствима без стана уз подизање акционог потенцијала свих актера у овом процесу;
• § спречавање сламизације одређених насеља односно отклањање постојећих сламова уз максимално избегавање релокације становништва;
• § повећање сигурности становања – заустављање процеса илегалне градње, спровођење процеса легализације уз максимално избегавање непотребног рушења и регулисање тржишта изнајмљивања станова;
• § заустављање пропадања стамбеног фонда и приближавање просечних услова становања стандардима ЕУ;
• § отклањање великих диспаритета у квалитету становања на нивоу насеља уз очување регионалних специфичности.

Приоритети Србије у области становања и стамбене политике леже у развоју законодавног и финансијског оквира стамбене политике, пре свега кроз усвајање Националне стамбене стратегије и законско уређивање области становања (усвајање новог Закона о становању и одговарајућих подзаконских аката, усвајање Закона о социјалном становању). У оквиру стамбене политике потребно је креирати неопходне елементе институционалног и финасијског оквира за финансирање нове стамбене изградње и покренути програме доступног становања у јавном/непрофитном сектору, програме консолидације сламова и осталих неформалних насеља, као и програм активирања ненастањених станова.