петак, септембар 28, 2007

8.4. Транзиција и одрживи развој привреде Србије

Реформе у српској економији, нарочито након 2001. године, донеле су почетак владавине институција. Усвојене су десетине реформских закона, уравнотежен је буџет, уведен порез на додату вредност, реформисана социјална политика. Међутим, у Србији тржишна привреда још не функционише на одржив начин, па чак ни на нивоу напреднијих земаља у транзицији, с обзиром да је политичка арбитрарност у великој мери одлучујућа за економски положај, нарочито предузећа и установа у јавном сектору.

Наплативост дуга, нарочито од јавног и друштвеног сектора веома је ниска, не само због лошег законодавства, већ и неефикасног рада и недовољне оспособљености правосуђа, полиције и клијената. Постигнута је веома крхка макроекономска стабилност, пре свега на основу високог девизног прилива и политике „јаког“ динара, односно рестриктивне монетарне политике, али не и на основу трајних и одрживих решења у привредном систему, односно у изједначеном положају економских субјеката и њиховом тржишном понашању. Продаја дела националног капитала ради приватизације у досадашњем транзиционом периоду обављала се добрим делом ради попуњавања планираних високих буџетских прихода који су на тај начин стварали привид буџетске равнотеже. Највећи проблем је одрживост поменутог стања, с обзиром на чињеницу да је реч о непоновљивим и једнократним приходима, који у највећој мери одлазе у потрошњу.

Један од разлога недовољне конкурентности привреде је спора дерегулација и недовољно ефикасна приватизација друштвено-државног капитала, односно још увек превелике економске интервенције које се огледају посебно у висини субвенција тзв. великих јавних предузећа која праве највеће губитке. Друга битна чињеница која осликава проблем недовољне отворености и конкуренције је релативно висока монополизација домаћег тржишта. Разлог слабе конкурентности је још увек јако присуство државних монопола, нарочито јавних предузећа на националном и локалном нивоу, као и предузећа са специјалним и искључивим правима, али и повезаност политичке и привредне сфере јавног живота. Монополске структуре у Србији у великој мери спречавају ефикасно и одрживо спровођење економске транзиције.

То значи да је актуелни реформски модел у доброј мери неодржив и да се тек морају остварити темељне промене привредног система, законодавства, па и економског понашања, како би Србија постепено градила одрживу економију засновану на знању. Имајући у виду карактер и резултате остварених реформи, релевантне домаће анализе и емпиријска истраживања карактера оствареног раста од 2000-2006. показују да је у том времену „вођена стратегија фронталног напада на све препреке“ раста, што је за последицу имало „конфузију у економској политици и одсуство јасне стратегије раста“.

Анализе којима је истраживана „дијагноза раста“ након 2000. упућују на веома оскудне резултате „приноса на социјални капитал“. Наиме, у истраживањима се констатује веома низак ниво образованости просечно упослене радне снаге и становништва односно низак квалитет хуманог капитала. Најважнији показатељи недовољног приноса од социјалног капитала су: склоност ка подизању зарада изнад раста продуктивности рада, слаба флексибилност и територијална покретљивост радне снаге, проблеми са социјалистичким наслеђем у формирању и третирању радних места и радних обавеза, „мекоћа“ поступања послодаваца и политичара са ширим социјалним слојевима у реформама, као и према жртвама, односно носиоцима привилегија претходног економског и социјалног модела друштва који је функционисао до 2000. године. Не мање важан додатни узрок лошег приноса на социјални капитал представљају заостала инфраструктура и недовољно развијене телекомуникације.

Међу факторе са негативним дејством на резултате транзиције спадају многи „микро ризици“ међу које пре свега корупција, по којој је Србија према резултатима за 2004. и 2005. међу 145 земаља заузимала 97 место, бележећи при томе најлошије резултате у региону. Својинска права су веома далеко од реализације, не само у контексту кашњења и стварних ефеката приватизације, већ и посебно због непостојања закона о повраћају имовине, (не)решавања земљишног власништва.

Најопштији увид у предочену стварност упућује на следеће проблеме односно ризике одрживости садашњих реформских процеса:

(1) Један од њих се односи на структуру буджетских прихода, односно на чињеницу да је готово занемарљив износ greeen field инвестиција у односу на приватизацију постојећих предузећа.

(2) Други проблем је тај што се приносима од приватизације назире крај. Иако процес приватизације још није довршен, преостаје онај тежи део посла у коме на ред долазе презадужена и тржишно бесперспективна предузећа, као и део нешто вреднијег државног сектора.

(3) Трећи проблем тиче се јавне потрошње и буџетског баланса у Србији. Јавна потрошња перманентно износи преко 45% БДП, а укупни јавни расходи и издаци 38,4% за 2006. и 37,5% по плану за 2007. При томе треба нагласити да су тренутни издаци за образовање само 3,5% БДП, а за заштиту животне средине свега 0,3% БДП, као и да је то далеко испод нивоа издвајања за те намене у напредним земљама у транзицији.

(4) Четврти проблем представља неодржива експанзија увоза и даље продубљивање трговинског и платног дефицита, што се може тумачити као израз несразмерно висине домаће непродуктивне потрошње, али и недовољне конкурентност српске привреде.

(5) Пети проблем који се природно наставља на претходне тенденције је недовољно инвестирање, поготово из домаћих извора акумулације.

(6) С тим у вези је проблем недовољног развоја тржишта капитала. Укупна тржишна капитализација београдске берзе је у децембру 2006. износила свега 1,2 милијарде ЕУР, а учешћа те вредности у БДП знатно је ниже у поређењу са напредним земљама у транзицији, укључујући и земље југоисточне Европе.

Циљеви одрживог развоја привреде Србије, у контексту довршетка одрживих економских реформи могу се свести на следеће:

(1) Економски раст - право људи да живе боље. Без обзира на прошлост, тренутно стање и перспективе будућих генерација, основно економско полазиште реалистичне Стратегије одрживог развоја гласи: економија Србије мора и треба да расте, а становништво има право на користи економског и технолошког развоја заснованог на расту производње, запослености и стандарда. Да би остварила одрживи раст заснован на економији знања Србија ће у наредним деценијама морати да се ослања у далеко већој мери на приватни сектор, који би морао да генерише квалитетнији економски раст, као и квалитативне развојне ефекте као што су технолошки напредак, структурне промене, продуктивно запошљавање и јачању конкуренције. У том смислу, доћи ће у питање многе привилегије и монополи настали на основу претходне праксе или интересног спајања приватног и јавног сектора у периоду транзиције.

Мере које би требало да доведу до постизања овог циља треба да буду оријентисане ка подстицању домаћих и страних инвестиција, убрзању приватизације и реструктурирању јавног сектора на конзистентан и социјално одговоран начин. То претпоставља:

  • усвајање закона о малим и средњим предузећима и закона о реституцији;
  • одговарајући мониторинг спровођења мера финансијског подстицања и институционалног унапређења предузетништва;
  • даљи развој конкуренције, на бази одговарајућих промена закона и у складу са праксом ЕУ, као и на основу јачања капацитета надлежног регулаторног тела;
  • стимулацију научно-истраживачке делатности у области предузетништва и конкуренције.

(2) Раст запослености и смањивање незапослености – могућност људи да живе од свога рада. Људи у Србији имају право да живе у економском систему који ће им омогућити да лакше дођу до посла и да пристојно живе од свог рада, као и од предузетништва, памети, стручности, уметничких и других креативних идеја. Основна претпоставка за пораст запослености и смањење стопе незапослености је раст економије нарочито у сектору услуга, али на основу примене знања и нове технологије, односно економије која је конкурентна у међународним оквирима.

За подстицање запослености неопходне су следеће мере:

§ осмишљена стимулација развоја малих и средњих предузећа;

§ даље пореско растерећење привреде;

§ пореско и административно олакшање страних инвестиција уз посебне стимулације за улагања од стране српске дијаспоре, не само кроз поједностављење процедуре, већ и посебну промоцију на међународном нивоу;

§ даље реформе тржишта рада и повећање његове флексибилности.

(3) Стабилна и реформисана привреда - одржива привредна структура. Грађани Србије желе да раде у стабилним економским условима у привреди обновљене, модерне и рационалне економске структуре. Србија ће морати да у краком року конципира модел довршетка приватизације друштвеног и доброг дела државног капитала. Нови Устав Србије, донет 9. новембра 2006. године уклонио је одредницу друштвене својине, али она није престала да на свој начин функционише у пракси. Окончање функционисања друштвене својине кроз довршетак приватизације и преостало реструктурирање очекује Србију са свим изазовима у блиском наредном периоду.

Мере за реализацију овог циља подразумевају:

  • доследну примену начела чврстог буџетског ограничења, како за приватни, тако и за јавни сектор и за домаћинства, које треба да се уведе, као принцип у располагању јавним и приватним средствима, на свим нивоима потрошње;
  • хитно усвајање стратегије довршетка приватизације и реорганизације јавног сектора;
  • спровођење стечајног поступка према закону, при чему најстручнији тим страних и домаћих експерата, заједно са представницима синдиката, треба да конципира реструктурирање јавних предузећа;
  • брже отклањање преосталих ценовних диспаритета и прелазак на економске цене енергије, као и прилагођавање европском тржишту електричне енергије.

(4) Уравнотежен регионални развој - смањење утицаја „проклетства територијалног порекла“. Регионалне разлике у Србији постају све веће, као резултат тржишних и политичких, демографских и других фактора. Југ и исток Србије су у најтежем положају. Сви грађани Србије, без обзира на географски положај, националну, верску и социо-културну структуру имају право да живе у Србији која подстиче одрживи развој и економију засновану на знању на целој територији. Зато је потребна посебна политика подстицаја одрживог развоја региона. Ови подстицаји се морају чинити пре свега поправљањем инфраструктуре, образовања, комуникација и информисања. Оспособљавање и преквалификација незапослених треба да се организују према приоритету највиших стопа реалне незапослености, односно према стању у организованој и сивој економији. У том смислу неопходно је формирање саветодавног тела од стране парламента које би пратило и подстицало уравнотежење регионалног развоја Србије.

Ради остваривања овог циља најбитније је да се спроведу следеће мере:

  • анализа стања развијености, запослености и релативног развоја Србије по регионима (окрузима);
  • компаративна анализа регионалних компаративних предности, обновљивих и необновљивих ресурса по регионима, са пројекцијама могућности промене актуелне економске структуре и одрживости развојних пројеката;
  • анализа релативних трошкова пословања, стања инфраструктуре, тржишта, стања радне снаге и њихова презентација страним инвеститорима и потенцијалним партнерима из српске дијаспоре;
  • подстицаји регионалног развоја заосталих округа, финансирањем одрживих пројеката заснованих на коришћењу релативних економских предности;
  • реализација посебних пројеката за оспособљавање радне снаге и њено прилагођавање потребама тржишта рада, нарочито округа и општина са највећом незапосленошћу, са циљем продуктивног запошљавања и задржавања млађе и кваклификоване радне снаге;
  • подстицаји који се тичу образовања и културе неразвијених региона и општина Србије.

(5) Социјална одговорност, друштвена равнотежа и већа социјална кохезија. Србија би морала да реалистично процењујује сопствене могућности, како у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких ресурса којима располаже, тако и у погледу ослањања на људски капитал. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца. У ситуацији драстичног транзиционог смањивања социјалних трансфера то ни мало није лако извести, али се укупно социјално стање може доста унапредити, а социјална кохезија у доброј мери побољшати, бољим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Овај циљ се мора остваривати перманентно, упоредо са економским реформама и будућим развојним и социјалним противречностима, првенствено следећим мерама:

  • Србија мора да конципира преостале и будуће реформе у складу са могућностима привреде и становништва да апсорбују вишкове запослених;
  • један део помоћи од стране оних који раде онима који су без посла, мора се остваривати у смислу институционалне материјалне подршке и привременог издржавања;
  • други део те помоћи састоји се у финансирању различитих програма у циљу оспособљавања да што пре дођу до посла;
  • социјална одговорност друштва у транзицији састоји се и у доследној контроли исплате минималних зарада, односно циљаном мерењу и контроли породичног дохотка;
  • коначно посебна пажња неопходна је ради прилагођавања транзиционих губитника условима тржишне привреде, у смислу њихове адаптације тржишту рада, али и погледу начина обезбеђивања средстава за програме подршке.

У том смислу, ради остваривања циља социјално одговорне економије Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да реализују своје способности.

(6) Живот у друштву и привреди са мањим макро и микро ризицима. Грађани и привреда Србије имају могућности и треба да живе у земљи у којој су укупни ризици мањи, а шансе за економски, технолошки и културни развој веће. За Србију је у том смислу неопходно да свом економском развоју приђе без идеолошких одредница, развијајући тржишну привреду и друштво једнаких шанси, са циљем да се успостави стабилан поредак и перспективна привреда. Да би то постигла, Србија би морала да обезбеди социјалну сагласност за даље реформе. У систему са подношљивим и одрживим макро и микро ризицима мора да се обезбеди трајна развојна оријентација ка међународној и европској економској и технолошкој сарадњи, посебно у циљу интеграције у Европску унију, да се повећа политичка стабилност, далеко брже и ефикасније смањује криминал и корупција и боље функционише правни систем.

У том циљу биће неопходно да се предузму следеће мере:

  • повећање државних напора да се смањи криминал, оспособљавањем и модернизацијом полиције, правосуђа, грађана и привреде;
  • технолошко унапређивање стања безбедности и контроле социјалне равнотеже;
  • промене у кривичном законику, нарочито у делу које се тиче привредног криминала и његово ефикасније спровођење;
  • у процесу даље приватизације, нарочито јавног сектора, законски треба обезбедити да се из вредности продатог капитала обештете претходни власници којима је имовина одузета по разним основама (изузев због криминала);
  • јачање института социјалног дијалога у законима и пракси, првенствено кроз унапређивање законодавног оквира, као и трајну социјалну кооперацију државних служби, синдиката, невладиног сектора, асоцијација потрошача и пензионера;
  • развој образовања и ширење знања о променама у духу социјалне и личне толеранције и заједништва у разликама;
  • унапређење информисања и образовање о социјалним конфликтима и патологији, као и о механизму друштвене кооперације, социјалног дијалога и толеранције.

2 коментара:

Анониман је рекао...

Samo bih citirao neke formulisane ciljeve:
‎(1) Економски раст - право људи да живе боље. ‎
‎ (2) Раст запослености и смањивање незапослености – могућност људи да живе од свога рада‎
‎(3) Стабилна и реформисана привреда - одржива привредна структура‎
‎(4) Уравнотежен регионални развој - смањење утицаја „проклетства територијалног порекла“. ‎
‎(5) Социјална одговорност, друштвена равнотежа и већа социјална кохезија. ‎
‎(6) Живот у друштву и привреди са мањим макро и микро ризицима. ‎

Pošto sam malo čitao literaturu o formulaciji razvojnih ciljeva a u praksi se bavim privrednom problematikom moram da primetim da je ovo poglavlje krajnje površno formulisano. Pa zar ne postoje indikatori ekonomskog rasta i da cilj bude unapređenje tih indikatora u željenom pravcu (saglasno pravilu SMART) u određenom vremenskom intervalu (recimo periodu važnosti strategije). Ovako imamo situaciju da ćemo nešto raditi a koliko ćemo uraditi nije važno. Još gore je da ovakva formulacija ciljeva podstiče neodgovornost jer cilj nije merljiv a samim tim za njihovo dostizanje niko nije odgovoran.
Kao privredniku meni ovo ništa ne znači jer nemam kvantifikovane ciljeve nacionalne strageije održivog razvoja da bih doneo neke moje odluke.
Ovakvo formulisanje ciljeva je bilo moguće u socijalizmu da bi se izbegla odgovornost ali u tržišnoj ekonomiji to nije dozvoljeno posebno ako se koristi dobra praksa EU.
Za utehu je da su i druga poglavlja sa sličnim formulacijama tako da je ceo dokument neodređen i "visi" u vazduhu jer nema temelje (bazne indikatore) i nema ciljeva koji su merljivi (promena vrednosti indikatora).
Posebna je priča oko mera koje su proizvoljno navedene i ne vidi se njihova međusobna povezanost. Ne vide se kratkoročni i srednjoročni ciljevi. Samo se navode dugoročni ciljevi.
Kratkoročni ciljevi (obično za 1-3 godine) su u suštini prioriteni ciljevi a mere za njihovo sprovođenje su prioriteti ili prioritene aktivnosti koje treba preduzeti (ili barem započeti) odmah da bi se nešto desilo, odnosno dostigao prioritetni cilj.
Prioritetni ciljevi se uvek moraju kvantitativno iskazati jer su oni rezultat preduzetih aktivnost.
Srednjoročni i dugoročni (starteški) ciljevi su ishodi prioritetnih mera.
Jednostavno zaključujem: Strategiju treba radikalno preraditi jer ovakva kakva je neprimenljiva. Više će konfuzije napraviti nego što će uvesti red u razvojnim naporima Srbije.

pavle је рекао...

Hajde da budemo realni. Strategije održivog razvoja se rade malo drugačije uz intenzivno uključenje javnosti u toku njene izrade, da budem precizniji uz uključenje zainteresovanih javnosti (ili stakeholdera).
Na sajtu Strategije imamo sve samo ne spisak participativnih aktivnosti, a izveštaje sa sastanaka sa raznim "javnostima" uopšte nema - jednostavno rečeno ne može se govoriti o participativnom pristupu već, kako neko reče, o ekspertskom pristupu. Participativni postupak u ovom slučaju je simulacija participacije, koje nije bilo pa onda ajde da na kraju nešto uradimo (u izveštaju će pisati da je bilo x sastanaka sa y učesnika, itd.).
A stručna javnost je posebna priča. - ona ćuti: da li zbog nezainteresovanosti?, da li zbog nedovoljne stručne potkovanosti?, ili zbog uverenja da je ovo politička priča pa nema svrhe ni komentarisati jer će neki političar da kaže "ćutite vi tamo ima da bude kako mi (političari) kažemo". Ovo su mogući razlozi ali oni nisu i opravdanje. Ukoliko šira stručna javnost (ekonomisti, sociolozi, ekolozi, itd.) pogotovo sa akademskim titulama (imamo toliko doktora nauka, magistara, itd.) ne reaguje u situaciji kada se donosi doktrinarni razvojni dokument (jer strategija održivog razvoja to jeste, izvinite na profesionalnoj deformacijai) onda mi i nemamo neku "stručnu javnost" nego skup školovanih ljudi koji nemaju svoj stav i u koje ne možemo da se pouzdamo (upravo zbog njihovog ćutanja i nekorišćenja znanja - ako ga ima, ili ga nema pa se nema šta ni koristiti!?). Pitam se da li su se univerziteti (ima ih više) iole bavili Strategijom održivog razvoja Republike Srbije, pa brojni fakulteti, pa SANU, pa privredne komore, pa razvojne agencije, pa ....
Čisto sumnjam?!.
Zbog rečenog je ova Strategija (zbog odsustva javnog dijaloga) osuđena na neuspeh (ili sumnjiv uspeh) zato što nikoga i ne interesuje (institucije, stručna javnost i građane) šta u njoj piše, ili interesuje ali je to toliko loše pa nije za javnost.
Pa javna rasprava na kraju procesa izrade Strategije je tu da pokrije tu provaliju u participaciji koje objektivno nema da bi se na kraju reklo da je nekog "participativnog postupka" bilo.
Pa vidite li vi da se na samom sajtu Strategije ne nalaze informacije o održanim prezentacijama a pogotovo nema komentara kojih je (možda) bilo. Jedino ovaj blog (hvala autorima) nudi neku mogućnost da se javno (bez moderiranja - ranije se govorilo cenzure) objavljuju prilozi.