8.4. Транзиција и одрживи развој привреде Србије

Реформе у српској економији, нарочито након 2001. године, донеле су почетак владавине институција. Усвојене су десетине реформских закона, уравнотежен је буџет, уведен порез на додату вредност, реформисана социјална политика. Међутим, у Србији тржишна привреда још не функционише на одржив начин, па чак ни на нивоу напреднијих земаља у транзицији, с обзиром да је политичка арбитрарност у великој мери одлучујућа за економски положај, нарочито предузећа и установа у јавном сектору.

Наплативост дуга, нарочито од јавног и друштвеног сектора веома је ниска, не само због лошег законодавства, већ и неефикасног рада и недовољне оспособљености правосуђа, полиције и клијената. Постигнута је веома крхка макроекономска стабилност, пре свега на основу високог девизног прилива и политике „јаког“ динара, односно рестриктивне монетарне политике, али не и на основу трајних и одрживих решења у привредном систему, односно у изједначеном положају економских субјеката и њиховом тржишном понашању. Продаја дела националног капитала ради приватизације у досадашњем транзиционом периоду обављала се добрим делом ради попуњавања планираних високих буџетских прихода који су на тај начин стварали привид буџетске равнотеже. Највећи проблем је одрживост поменутог стања, с обзиром на чињеницу да је реч о непоновљивим и једнократним приходима, који у највећој мери одлазе у потрошњу.

Један од разлога недовољне конкурентности привреде је спора дерегулација и недовољно ефикасна приватизација друштвено-државног капитала, односно још увек превелике економске интервенције које се огледају посебно у висини субвенција тзв. великих јавних предузећа која праве највеће губитке. Друга битна чињеница која осликава проблем недовољне отворености и конкуренције је релативно висока монополизација домаћег тржишта. Разлог слабе конкурентности је још увек јако присуство државних монопола, нарочито јавних предузећа на националном и локалном нивоу, као и предузећа са специјалним и искључивим правима, али и повезаност политичке и привредне сфере јавног живота. Монополске структуре у Србији у великој мери спречавају ефикасно и одрживо спровођење економске транзиције.

То значи да је актуелни реформски модел у доброј мери неодржив и да се тек морају остварити темељне промене привредног система, законодавства, па и економског понашања, како би Србија постепено градила одрживу економију засновану на знању. Имајући у виду карактер и резултате остварених реформи, релевантне домаће анализе и емпиријска истраживања карактера оствареног раста од 2000-2006. показују да је у том времену „вођена стратегија фронталног напада на све препреке“ раста, што је за последицу имало „конфузију у економској политици и одсуство јасне стратегије раста“.

Анализе којима је истраживана „дијагноза раста“ након 2000. упућују на веома оскудне резултате „приноса на социјални капитал“. Наиме, у истраживањима се констатује веома низак ниво образованости просечно упослене радне снаге и становништва односно низак квалитет хуманог капитала. Најважнији показатељи недовољног приноса од социјалног капитала су: склоност ка подизању зарада изнад раста продуктивности рада, слаба флексибилност и територијална покретљивост радне снаге, проблеми са социјалистичким наслеђем у формирању и третирању радних места и радних обавеза, „мекоћа“ поступања послодаваца и политичара са ширим социјалним слојевима у реформама, као и према жртвама, односно носиоцима привилегија претходног економског и социјалног модела друштва који је функционисао до 2000. године. Не мање важан додатни узрок лошег приноса на социјални капитал представљају заостала инфраструктура и недовољно развијене телекомуникације.

Међу факторе са негативним дејством на резултате транзиције спадају многи „микро ризици“ међу које пре свега корупција, по којој је Србија према резултатима за 2004. и 2005. међу 145 земаља заузимала 97 место, бележећи при томе најлошије резултате у региону. Својинска права су веома далеко од реализације, не само у контексту кашњења и стварних ефеката приватизације, већ и посебно због непостојања закона о повраћају имовине, (не)решавања земљишног власништва.

Најопштији увид у предочену стварност упућује на следеће проблеме односно ризике одрживости садашњих реформских процеса:

(1) Један од њих се односи на структуру буджетских прихода, односно на чињеницу да је готово занемарљив износ greeen field инвестиција у односу на приватизацију постојећих предузећа.

(2) Други проблем је тај што се приносима од приватизације назире крај. Иако процес приватизације још није довршен, преостаје онај тежи део посла у коме на ред долазе презадужена и тржишно бесперспективна предузећа, као и део нешто вреднијег државног сектора.

(3) Трећи проблем тиче се јавне потрошње и буџетског баланса у Србији. Јавна потрошња перманентно износи преко 45% БДП, а укупни јавни расходи и издаци 38,4% за 2006. и 37,5% по плану за 2007. При томе треба нагласити да су тренутни издаци за образовање само 3,5% БДП, а за заштиту животне средине свега 0,3% БДП, као и да је то далеко испод нивоа издвајања за те намене у напредним земљама у транзицији.

(4) Четврти проблем представља неодржива експанзија увоза и даље продубљивање трговинског и платног дефицита, што се може тумачити као израз несразмерно висине домаће непродуктивне потрошње, али и недовољне конкурентност српске привреде.

(5) Пети проблем који се природно наставља на претходне тенденције је недовољно инвестирање, поготово из домаћих извора акумулације.

(6) С тим у вези је проблем недовољног развоја тржишта капитала. Укупна тржишна капитализација београдске берзе је у децембру 2006. износила свега 1,2 милијарде ЕУР, а учешћа те вредности у БДП знатно је ниже у поређењу са напредним земљама у транзицији, укључујући и земље југоисточне Европе.

Циљеви одрживог развоја привреде Србије, у контексту довршетка одрживих економских реформи могу се свести на следеће:

(1) Економски раст - право људи да живе боље. Без обзира на прошлост, тренутно стање и перспективе будућих генерација, основно економско полазиште реалистичне Стратегије одрживог развоја гласи: економија Србије мора и треба да расте, а становништво има право на користи економског и технолошког развоја заснованог на расту производње, запослености и стандарда. Да би остварила одрживи раст заснован на економији знања Србија ће у наредним деценијама морати да се ослања у далеко већој мери на приватни сектор, који би морао да генерише квалитетнији економски раст, као и квалитативне развојне ефекте као што су технолошки напредак, структурне промене, продуктивно запошљавање и јачању конкуренције. У том смислу, доћи ће у питање многе привилегије и монополи настали на основу претходне праксе или интересног спајања приватног и јавног сектора у периоду транзиције.

Мере које би требало да доведу до постизања овог циља треба да буду оријентисане ка подстицању домаћих и страних инвестиција, убрзању приватизације и реструктурирању јавног сектора на конзистентан и социјално одговоран начин. То претпоставља:

• усвајање закона о малим и средњим предузећима и закона о реституцији;
• одговарајући мониторинг спровођења мера финансијског подстицања и институционалног унапређења предузетништва;
• даљи развој конкуренције, на бази одговарајућих промена закона и у складу са праксом ЕУ, као и на основу јачања капацитета надлежног регулаторног тела;
• стимулацију научно-истраживачке делатности у области предузетништва и конкуренције.

(2) Раст запослености и смањивање незапослености – могућност људи да живе од свога рада. Људи у Србији имају право да живе у економском систему који ће им омогућити да лакше дођу до посла и да пристојно живе од свог рада, као и од предузетништва, памети, стручности, уметничких и других креативних идеја. Основна претпоставка за пораст запослености и смањење стопе незапослености је раст економије нарочито у сектору услуга, али на основу примене знања и нове технологије, односно економије која је конкурентна у међународним оквирима.

За подстицање запослености неопходне су следеће мере:

§ осмишљена стимулација развоја малих и средњих предузећа;

§ даље пореско растерећење привреде;

§ пореско и административно олакшање страних инвестиција уз посебне стимулације за улагања од стране српске дијаспоре, не само кроз поједностављење процедуре, већ и посебну промоцију на међународном нивоу;

§ даље реформе тржишта рада и повећање његове флексибилности.

(3) Стабилна и реформисана привреда - одржива привредна структура. Грађани Србије желе да раде у стабилним економским условима у привреди обновљене, модерне и рационалне економске структуре. Србија ће морати да у краком року конципира модел довршетка приватизације друштвеног и доброг дела државног капитала. Нови Устав Србије, донет 9. новембра 2006. године уклонио је одредницу друштвене својине, али она није престала да на свој начин функционише у пракси. Окончање функционисања друштвене својине кроз довршетак приватизације и преостало реструктурирање очекује Србију са свим изазовима у блиском наредном периоду.

Мере за реализацију овог циља подразумевају:

• доследну примену начела чврстог буџетског ограничења, како за приватни, тако и за јавни сектор и за домаћинства, које треба да се уведе, као принцип у располагању јавним и приватним средствима, на свим нивоима потрошње;
• хитно усвајање стратегије довршетка приватизације и реорганизације јавног сектора;
• спровођење стечајног поступка према закону, при чему најстручнији тим страних и домаћих експерата, заједно са представницима синдиката, треба да конципира реструктурирање јавних предузећа;
• брже отклањање преосталих ценовних диспаритета и прелазак на економске цене енергије, као и прилагођавање европском тржишту електричне енергије.

(4) Уравнотежен регионални развој - смањење утицаја „проклетства територијалног порекла“. Регионалне разлике у Србији постају све веће, као резултат тржишних и политичких, демографских и других фактора. Југ и исток Србије су у најтежем положају. Сви грађани Србије, без обзира на географски положај, националну, верску и социо-културну структуру имају право да живе у Србији која подстиче одрживи развој и економију засновану на знању на целој територији. Зато је потребна посебна политика подстицаја одрживог развоја региона. Ови подстицаји се морају чинити пре свега поправљањем инфраструктуре, образовања, комуникација и информисања. Оспособљавање и преквалификација незапослених треба да се организују према приоритету највиших стопа реалне незапослености, односно према стању у организованој и сивој економији. У том смислу неопходно је формирање саветодавног тела од стране парламента које би пратило и подстицало уравнотежење регионалног развоја Србије.

Ради остваривања овог циља најбитније је да се спроведу следеће мере:

• анализа стања развијености, запослености и релативног развоја Србије по регионима (окрузима);
• компаративна анализа регионалних компаративних предности, обновљивих и необновљивих ресурса по регионима, са пројекцијама могућности промене актуелне економске структуре и одрживости развојних пројеката;
• анализа релативних трошкова пословања, стања инфраструктуре, тржишта, стања радне снаге и њихова презентација страним инвеститорима и потенцијалним партнерима из српске дијаспоре;
• подстицаји регионалног развоја заосталих округа, финансирањем одрживих пројеката заснованих на коришћењу релативних економских предности;
• реализација посебних пројеката за оспособљавање радне снаге и њено прилагођавање потребама тржишта рада, нарочито округа и општина са највећом незапосленошћу, са циљем продуктивног запошљавања и задржавања млађе и кваклификоване радне снаге;
• подстицаји који се тичу образовања и културе неразвијених региона и општина Србије.

(5) Социјална одговорност, друштвена равнотежа и већа социјална кохезија. Србија би морала да реалистично процењујује сопствене могућности, како у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких ресурса којима располаже, тако и у погледу ослањања на људски капитал. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца. У ситуацији драстичног транзиционог смањивања социјалних трансфера то ни мало није лако извести, али се укупно социјално стање може доста унапредити, а социјална кохезија у доброј мери побољшати, бољим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Овај циљ се мора остваривати перманентно, упоредо са економским реформама и будућим развојним и социјалним противречностима, првенствено следећим мерама:

• Србија мора да конципира преостале и будуће реформе у складу са могућностима привреде и становништва да апсорбују вишкове запослених;
• један део помоћи од стране оних који раде онима који су без посла, мора се остваривати у смислу институционалне материјалне подршке и привременог издржавања;
• други део те помоћи састоји се у финансирању различитих програма у циљу оспособљавања да што пре дођу до посла;
• социјална одговорност друштва у транзицији састоји се и у доследној контроли исплате минималних зарада, односно циљаном мерењу и контроли породичног дохотка;
• коначно посебна пажња неопходна је ради прилагођавања транзиционих губитника условима тржишне привреде, у смислу њихове адаптације тржишту рада, али и погледу начина обезбеђивања средстава за програме подршке.

У том смислу, ради остваривања циља социјално одговорне економије Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да реализују своје способности.

(6) Живот у друштву и привреди са мањим макро и микро ризицима. Грађани и привреда Србије имају могућности и треба да живе у земљи у којој су укупни ризици мањи, а шансе за економски, технолошки и културни развој веће. За Србију је у том смислу неопходно да свом економском развоју приђе без идеолошких одредница, развијајући тржишну привреду и друштво једнаких шанси, са циљем да се успостави стабилан поредак и перспективна привреда. Да би то постигла, Србија би морала да обезбеди социјалну сагласност за даље реформе. У систему са подношљивим и одрживим макро и микро ризицима мора да се обезбеди трајна развојна оријентација ка међународној и европској економској и технолошкој сарадњи, посебно у циљу интеграције у Европску унију, да се повећа политичка стабилност, далеко брже и ефикасније смањује криминал и корупција и боље функционише правни систем.

У том циљу биће неопходно да се предузму следеће мере:

• повећање државних напора да се смањи криминал, оспособљавањем и модернизацијом полиције, правосуђа, грађана и привреде;
• технолошко унапређивање стања безбедности и контроле социјалне равнотеже;
• промене у кривичном законику, нарочито у делу које се тиче привредног криминала и његово ефикасније спровођење;
• у процесу даље приватизације, нарочито јавног сектора, законски треба обезбедити да се из вредности продатог капитала обештете претходни власници којима је имовина одузета по разним основама (изузев због криминала);
• јачање института социјалног дијалога у законима и пракси, првенствено кроз унапређивање законодавног оквира, као и трајну социјалну кооперацију државних служби, синдиката, невладиног сектора, асоцијација потрошача и пензионера;
• развој образовања и ширење знања о променама у духу социјалне и личне толеранције и заједништва у разликама;
• унапређење информисања и образовање о социјалним конфликтима и патологији, као и о механизму друштвене кооперације, социјалног дијалога и толеранције.