Достизање жељеног нивоа друштвеног благостања у Србији зависи у првом реду од усвајања одрживих животних стилова у друштву, вредносних оријентација и подизања нивоа социјалног капитала, друштвеног и културног идентитета, као и достигнутог нивоа економског развоја.
Одрживост подразумева да животни стил сваког појединца у друштву треба да буде (1) еколошки свестан, (2) здрав, (3) безбедан, (4) солидаран, (5) партиципативан и (6) диференциран[1].
Ниво еколошке свести у Србији је релативно низак. Просечан грађанин Србије нема изграђен позитиван став у односу на потребу деловања у правцу смањења загађења, рационалног коришћења енергије и односа према необновљивим ресурсима. Здравствено ризично понашање је веома присутно (пушење, конзумација алкохола и психоактивних супстанци) и често праћено толерантним односом средине узрокованим традицоналним обрасцима понашања. Према подацима Анкете о здрављу становништва у 2000. години пушио је скоро сваки други мушкарац (48%) и свака трећа жена (33,6%), док је у млађим старосним групама веће учешће пушача. Исто истраживање је показало је да је половина студената у Србији пушачи, док међу петнаестогодишњацима 27% пуши свакодневно. Укупна преваленца пушења међу адолесцентима према Анкети из 2000. године је чак 69,8%! Истраживање младих из 2003. године је констатовало 51% пушача и да је највећи број младих са пушењем отпочело у 15. години живота[2]. Анкета из 2000. године указује да скоро половина одраслог становништва конзумира алкохол, а 3,3% то чини свакодневно (6,6% мушкараца и 0,3% жена). Према истом извору преваленца употребе алкохола код адолесцената је 32,8% (повремено конзумирање алкохола). Злоупотреба наркотика и психоактивних супстанци (ПАС) постаје све раширенија појава код младих. Почиње се са марихуаном на веома раном узрасту (око 13. године) и она је најраширенија коришћена дрога – проба је око трећине младих[3]. Преваленца употребе (редовног коришћења) дрога међу адолесцентима према подацима Анкете из 2000. године је 1,8%. Подаци истраживања из јуна 2006. година говоре да је 11% грађана пробало дрогу, 3,7% је користило у последњих 12 месеци, док је код млађе популације од 15 до 34 године 19,2% користило дрогу, а 7,4% у последњих 12 месеци[4]. Преовладава употреба марихуане, али расте и злоупотреба амфетамина, кокаина и екстазија.
У порасту су поједини облици насиља (насиље у породици, вршњачко насиље), а све је то праћено толеранцијом према различитим облицима вербалног и невербалног агресивног и насилног понашања. Подаци о учесталости породичног насиља из 2001. године су алармантни: 30,6% интервјуисаних жена је изјавило да је претрпело физичко насиље, 46,1% трпело је психичко насиље, док је 8,7% навело да је било сексуално злостављано[5]. Претпоставља се да је тзв. «тамна бројка насиља» још већа. Вршњачко насиље је такође веома распрострањено: 65% ученика основних школа се барем једном у последња три месеца нашло у улози жртве насиља, док је 24% више пута доживело насиље у истом периоду, а 28% учествује на неки начин у насиљу[6]. Према истраживању младих, скоро четвртина (24%) младића се потукло у последњих годину дана, а то је учинило и 4% девојака[7].
Постоји социјална дистанца према припадницима других националних, етничких или верских заједница и приметан је пораст ове дистанце код младих. Етноцентризам је присутан и постоји опасност од његове радикализације. Око 20% грађана Србије је спремно да прихвати етноцентричке ставове, којима се изражава неповерење у друге и властита супериорност. Највећи етноцентризам испољавају они који изјављују да су религиозни и да прихватају све што њихова црква учи, а категорије становништва са вишим и високим образовањем показују значајно мањи етноцентризам. Иако код младих етноцентризам опада са узрастом, највећи се испољава на узрасту од 20 до 23 године[8]. С обзиром да се најмлађа старосна група у ставовима према етничким мањинама више не издваја од осталих узрасних група (раније је била толерантнија од старијих делова популације), то се може протумачити као радикализација ставова младих[9].
Култура партиципације у друштву је недовољно заступљена: мали проценат грађана учествује активно у раду политичких странака, друштвених организација и интересних организација грађана, а овај проценат је још мањи код младих. Могућности младих да остваре своје потребе за само-одређеним индивидуализованим животним стиловима су мале због знатних структуралних ограничења.
Друштвене вредности представљају симболички оквир индивидуалних и групних акција које на макро нивоу попримају форму одређених развојних или стагнацијских процеса. На плану друштвених вредности у Србији у овом тренутку доминирају два проблема. Један лежи у превеликим разликама унутар политичке и економске елите у погледу нормативног оквира новог друштвеног поретка, што омогућује коегзистенцију три модела друштвене репродукције, командног, тржишног и дивљег (неформалног). Ово само још више отежава процес кроз који су прошле све транзиционе земље, а то је усаглашавање вредносних образаца становништва са преовлађујућим нормативним оквиром. У Србији оваква неусаглашеност постоји и на макро нивоу и на нивоу већих друштвених класа. Други проблем лежи у чињеници да отприлике подједнак проценат људи у Србији сматра да би заштити животне средине требало дати предност, чак и по цену споријег економског развоја и повећања незапослености, односно да би економски развој и отварање нових радних места морали да имају првенство, чак и по цену извесног загађивања животне средине. Дакле, Србија се суочава са два задатка: први је да отклони интерне нормативно-вредносне противречности које ометају успостављање стабилне друштвене форме, а други је да избегне такве противречности на глобалном нивоу и да се уклопи у светски тренд одрживог развоја. Наслеђене економске тешкоће и још увек присутно сиромаштво у Србији доводе до распрострањености материјалистичких циљева и осећаја несигурности и изложености ризику.
Социјални капитал као основа обнављања шире друштвене заједнице је у Србији слабо развијен. Грађани су веома неповерљиви према другим људима, али и према институцијама. Више се верује традиционалним него модерним институцијама. Са друге стране, у периоду од 2000. године приметан је тренд променљивог интензитета који води ка стабилизацији демократског, тржишног друштва и интеграцији у европске и светске институције. Осим тога, упадљиво више је присутна реторика толеранције према мањинским и угроженим групама, а њихова права су све чешће препозната посебним законским решењима.
Основни конституенси српског друштва у историјски веома кратком периоду били су више пута довођени у питање, па је јасно и да је колективни и идентитет грађана Србије претрпео дубоке фрустрације. Србија је као и сва модерна друштва изнутра плурализована по више основа и њени грађани припадају различитим групама. Поред родног ту је још и етнички идентитет који уз културни, религијски и регионални идентитет представља основу плурализације идентитета у свим савременим друштвима. Томе треба додати и професионални идентитет будући да он – као и све остале идентитетске припадности - представља основу за повезивање појединца и групе која се остварује кроз припадање професионалним (сталешким) организацијама. Оне пак представљају једну од најважнијих основа за развој цивилног друштва. Најзад, ту је и један још шири идентитетски оквир чији развој припада будућности коју покрива европски индентит. Превелико ослањање на колективне идентитете, и то у првом реду оне етничке носи опасност ексклузивизма који се испољава као етноцентризам који, уз потцењивање других, у први план ставља припаднике своје етничке групе или нације. То доводи у питање не само функционисање већ и само постојање сложених заједница које чине припадници више нација или етничких група. Последњих година развијен је концепт културног диверзитета или културне разноликости која насупрот ексклузивном схватању свог идентитета ставља димензију његове инклузивности односно отворености према идентитетима других. Овако схваћен концепт треба даље неговати и уграђивати у конкретне програме, пре свега програме развоја културе у Србији.
Културни идентитет треба схватити као скуп релативно трајних идентификатора, а не као кохерентну и стабилну целину. Национална религија тако постаје делом културне мапе која представља консензуалну слику друштва, дакле ону о којој постоји општа сагласност. Медији је примају к знању и публикују у првом реду вести (и коментаре) који се у ту мапу уклапају, док информације које доводе у питање консензуалност културне мапе прећуткују, маргинализују или тумаче тако да могу да се уклопе у унапред дату значењску матрицу и максимално смање или чак елиминишу неслагање. Мало је вероватно, на пример, да ће хуманитарна акција неке религијске заједнице (осим СПЦ) добити одговарајуће место у медијима, јер се оваква акција не уклапа у негативни стереотип о сектама који је већ успостављен.
Средства масовног комуницирања су од веома великог значаја за обликовање, афирмацију и одржање друштвеног и културног идентитета. То је демонстрирано током деведесетих година XX века, када су државни електронски медији били систематски коришћени као промотери националистичке политике. Након 2000. њихова улога је умногоме измењена. Приватизовање електронских медија које је у току – на што обавезује Закон о јавном информисању - за резултат има профитну оријентацију и маргинализацију програмских садржаја који припадају култури, колико оној савременој толико и културном наслеђу. Утолико је значајнија улога јавног радиодифузног сервиса чији је начин финасирања (претплата, а не зарада од реклама) и програмски спектар (два национална ТВ и два радио канала и покрајински ТВ и радио канал у Војводини) иницијално обликован тако да има позитивну идентитетску функцију како у односу на национални идентитет тако и на идентитете мањинских заједница.
Коначно, друштвено благостање у Србији у директној је вези са показатељима економског развоја. Иако је уобичајено у глобалним оквирима динамичан привредни раст директно супростављати достизању одрживости, услови у којима се развијала привреда Србије у предходном периоду имплицитно налажу стратешку оријентацију Србије ка настављању политике убрзаног привредног раста. Просечна стопа раста од 5,2% у периоду 2000-2006. сврстава Србију у групу земаља Европе која се најбрже развија и омогућава земљи да за 13,5 година удвостручи просечни животни стандард на реалним основама, дакле без утицаја инфлације. Међутим, и даље постоји низ значајних економско-социјалних проблема (инфлација, висока стопа и раст незапослености, висок спољни дуг, висок трговински и дефицит текућег рачуна, прецењен динар, висок ниво контроле цена од стране владе, успорена приватизација јавних и јавних комуналних предузећа, одлагање реституције, одлагање ликвидације фирми у стечају у којима је запослено око пола милиона људи, толерисање монопола, висок ниво корупције, итд).
Стратешки циљеви у области достизања друштвеног благостања у Србији су:
§ стварање повољнијих економских услова на макро нивоу кроз повећање стопе раста, удела улагања у БДП и greenfield улагања;
§ промоција и развој одрживих животних стилова;
§ промовисање вредносних оријентација базираних на политичком либерализму, грађанској партиципативности, тржишној привреди и социјалној правди као доминантних у јавности и политичком животу;
§ подизање генерализованог поверења грађана на 40% и постизање натполовичног поверења грађана у већину модерних институција;
§ формулисање политике идентитета као дела дугорочне стратегије развоја културе;
§ увећање културног капитала кроз очување, афирмацију и презентовање културне баштине Србије.
Приоритет у стварању услова за постепен прелазак ка одрживим животним стиловима у Србији је решавање неповољног социоекономског положаја младих, који су данашњи и будући носиоци одрживог развоја. Свеобухватан, операционализован и координисан програм заснован на Националној стратегији за младе мора да обухвати и питања подизања свести и промоције животних стилова за одрживи развој.
На плану повећања социјалног капитала и достизања друштвених вредности које карактеришу савремена демократска друштва приоритет је постизање преовлађујуће друштвене сагласности око основних елемената праваца друштвеног и економског развоја и интеграција у европске и глобалне институције. Неопходно је усагласити видљиву и формализовану сагласност свих водећих политичких странака, НВО и социјалних актера у дефинисању конкретних националних циљева одрживог развоја и изградњи механизама мониторинга, евалуације, редефинисања и усклађивања са европском стратегијом одрживог развоја. Такође, наопходно је постизање сагласности водећих политичких странака око основних елемената пожељног друштвеног уређења (политички либерализам, грађанска партиципативност, тржишна привреда, социјална правда) и вредносне опредељености већине активног становништва ка оваквом нормативном оквиру.
Приоритет Србије у погледу афирмације друштвеног и културног идентитета је стварање и неговање концепта културног диверзитета, схваћеног као европска димензија идентитета, која полазећи од локалног и регионалног укључује и национално, али се не задржава у његовим оквирима.
Приоритет у економском развоју је снажан привредни раст уз привлачење страних директних инвестиција, побољшавање пословног окружења у Србији, односно повећање нивоа економских слобода (потпуна заштита својине, укључујући интелектуалну својину, слободу уговора, ослобађање унутрашњег тржишта од државне контроле, приватизацију, денационализацију, снижавање царина и ванцаринских баријера, ниска државна потрошња, ниски порези, умерена регулација, уклањање административних баријера за отпочињање, вођење и окончање бизниса, ослобађање капиталних и текућих трансакција, слободно формирање девизног курса, сузбијање неекономских ренти, корупције, сиве економије и пореске евазије). У домену регулаторних мера треба стимулисати мере које се односе на даље снижавање државне потрошње, давање приоритета убрзаном економском развоју и економски мотивисаном запошљавању, регулативно и политичко изједначавању предузетника и осталих запослених, унија послодаваца и синдиката.
[1] Oбзиром да је један од циљева одрживог развоја подржавање различитости (диверзитета) и на социо-културном нивоу, неопходно је укључити диверсификоване животне стилове који су последица модерног начина живота (генерацијски: младих и старих, различитих породичних форми: нпр. једнородитељске породице, особа са инвалидитетом, и слично).
[2] Југовић, 2004: 196. подаци се односе на репрезентативни узорак популације младих узраста од 17 до 35 година.
[3] Ibidem: 202.
[4] Истраживање СММРИ спроведено у јуну 2006. године на узорку од преко 12.000 становника Србије према методологији Европског центра за праћење употребе и злоупотребе наркотика.
[5] Николић – Ристановић, В. et al. 2002; Слични резултати су добијени 2003. године у студији коју је у Београду спровео Аутономни женски центар и СЗО (АЖЦ, 2005)
[6] UNICEF, 2006.
[7] Југовић, 2004: 202.
[8] Ibidem.
[9] Ibidem.
Нема коментара:
Постави коментар