10.3. Утицај економских сектора на животну средину

10.3.1. Индустрија

У дужем временском периоду, главни носилац привредног развоја Србије била је индустријска производња, претежно базирана на гломазним производним системима, финансирана скупим иностраним кредитима, заштићена високим царинским и другим баријерама, вођена самоуправно-етатистички, оријентисана на домаће, а много мање на инострано тржиште, са великим вишковима запослених. Индустрија је неспремно дочекала технолошке и структурне промене у светској привреди, да би током 90-тих година, заједно са осталим деловима привреде, запала у тешку кризу, праћену великим падом производње и запослености. Индустрија и даље, у односу на остале производне делатности, највише доприноси стварању БДП-а. За њен будући развој значајна су два документа. Крајем 2006. године усвојена је Национална стратегија економског развоја Србије за период 2006-2012. Претходно, 2005. године, усвојена је Стратегија привлачења страних директних инвестиција. Евидентан је, међутим, недостатак секторских стратегија за развој одређених грана индустрије.

Иако су последњих година предузимане значајне мере у области заштите животне средине, стање у индустрији је незадовољавајуће. Индустријска производња доприноси загађењу животне средине из више разлога, од којих се издвајају: присуство застарелих технолошких процеса, мало коришћење секундарних сировина, ниска енергетска ефикасност, велика количина затеченог и незбринутог отпада, а нарочито опасног отпада, слаба технолошка дисциплина, недостатак стимулативних мера које би резултовале мањим загађењем, велика количина отпада по јединици производа, неодговарајуће поступање са индустријским отпадом. Недостатак постројења и опреме за смањење загађења је општи проблем (посебно постројења за третман отпадних вода, отпадних гасова као и опасног отпада). С тим у вези, скоро 90% индустријских отпадних вода се испушта без претходног третмана. Већина индустрија нема обезбеђено складиште за привремено чување опасног отпада.

Секторски циљеви одрживог индустријског развоја са становишта заштите животне средине су:

• · усклађивање националних прописа у области заштите ваздуха, вода, земљишта, поступања са отпадом, хемикалијама, те хармонизација са прописима ЕУ;
• · изградња и/или реконструкција инфраструктуре у индустрији намењене за заштиту животне средине (постројења за пречишћавање отпадних гасова и отпадних вода, третман отпада);
• · реконструкција или иновирање постојећих технолошких процеса, примена интегрисаног система дозвола за индустријска постројења у складу са Законом о интегрисаном спречавању и контроли загађења животне средине, увођење BAT и BEP;
• · санација стања загађених индустријских локација;
• · увођење чистије производње и повећање енергетске и сировинске ефикасности уз смањено стварање отпада;
• · примена управљања животном средином у предузећима ISO 14000, система EMAS;
• · успостављање интегралног катастра загађивача, успостављање мониторинга и самомониторинга.

Да би се наведени циљеви реализовали неопходно је ревидирати постојеће законодавство у овој области. Неопходна је блиска сарадња министарства надлежног за послове индустрије са министарством надлежним за заштиту животне средине. Од великог је значаја јачање Агенције за заштиту животне средине. Потребно је успостављање интегралног катастра загађивача и одређивање стандарда за базе података о животној средини према ЕЕА и EIONET директивама. Рад на изради интегралног катастра загађивача је тек на почетку. Потребно је успоставити Национални центар за чистију производњу као и критеријуме мониторинга кроз акредитоване националне лабораторије. У том смислу потребно је успоставити и стандарде за индустријске производе (пре свега лекове, ветеринарске лекове, електричну опрему, прехрамбене производе и адитиве итд.) и стандарде рада у оквиру посебних индустријских грана (машиноградња, фармација, прехрамбена, текстилна, хемијска индустрија), као и акредитовати националне лабораторије за контролу поштовања поменутих стандарда.

Нерешен проблем наслеђивања одговорности за штету причињену животној средини у прошлости представља значајан ризик за озбиљне инвеститоре, што може резултовати њиховом незаинтересованошћу за процес приватизације или веома ниском ценом приватизованих предузећа. Неопходно је увођење обавезне свеобухватне анализе стања животне средине од стране независних стручњака у току процеса приватизације и укључење тих налаза у проспект предузећа које се приватизује - environmental due diligence.

Неопходно је, такође, наставити са доградњом постојећег система економских инструмената, уношењем флексибилности и стимулативности, уз максимално поштовање принципа да загађивач плаћа.

10. 3.2. Рударство

У Србији тренутно ради око 200 рудника. Последњих неколико деценија дошло је до значајног пада рударске производње. Разлози за то су вишеструки недовољна улагања у развој нових технологија за експлоатацију, припрему и прераду минералних сировина на основу којих би могле да буду валоризоване и сировине нижег квалитета; значајно смањење обима геолошких истраживања и припреме нових резерви услед интензивне експлоатације минералних сировина, са тзв. „раубовањем“ лежишта, што има за последицу пад квантитета и квалитета минералне сировине на којој се базира производња.

Најзначајнији проблеми рударства су: застарела и непотпуна законска решења из области рударства и геолошких истраживања; наслеђени проблеми из претходног периода везани за начин организовања, правни статус рударских предузећа те нетржишни начин њиховог пословања; застарелост технологије и дотрајалост постројења у рудницима; неправилно одлагање јаловине, недовољан и неадекватан мониторинг, као и деградација земљишта у близини рудника.

Одрживи развој у овој области подразумева следеће секторске циљеве:

• § усклађивање прописа из области рударства са законодавством ЕУ;
• § рационално управљање необновљивим природним ресурсима и сузбијање нелегалне експлоатације;
• § комплетно реструктурирање у производњи минерала укуључујући индустрију угља, нафте и гаса, што подразумева успешан завршетак транзиције у рударском сектору са већим учешћем приватног капитала;
• § развој и примену технолошких решења за смањење, интегрисано спречавање и контролу штетног утицаја експлоатације минералних сировина на животну средину;
• § одрживо снабдевање тржишта минералним сировинама;
• § развој привреде на локалном нивоу и повећање запослености, уз укључивање свих заинтересованих страна у доношење одлука, у току читавог животног циклуса рудника, а и касније.

Остварење ових циљева ће имати вишеструко позитивне ефекте, не само што ће утицати на смањење притисака на животну средину, већ ће подстаћи развој примењених научних истраживања, развој технологије, а повећаће и запосленост.

10.3.3. Енергетика

Енергетски ресурси у Републици Србији су релативно сиромашни и географски неравномерно распоређени. Увоз енергената ће морати и даље да расте брзим темпом, уколико се не предузму озбиљне мере са циљем повећања рационалне, економски ефективније, употребе енергената, уз смањење енергетског интензитета, са једне стране, као и коришћења домаћих обновљивих извора енергије, са друге. Производња и потрошња енергије проузрокује главни притисак на животну средину у Србији, отуда се у овом сектору очекују и највеће инвестиције, што може подстицајно деловати на привредни развој. Заштита животне средине у енергетици представља једно од најзначајнијих поља развоја економије базиране не знању, доводи до повећања запослености и ствара широк спектар позитивних екстерних ефеката. Она је истовремно и услов за интеграцију домаћег енергетског сектора у регионално и европско тржиште енергије. Србија је привржена потписаном Уговору о оснивању Енергетске заједнице, који представља једно од средстава остварења циљева одрживог развоја овог сектора.

Проблеми животне средине у енергетици су следећи: ограничен квантитет и лош квалитет домаћих енергетских сировина, висока зависност од увоза фосилних горива, од око 32%, застарелост техничких система за производњу и пренос енергије и њихово вишегодишње неадекватно одржавање, застарелост и неадекватно одржавање система за заштиту животне средине у енергетици, неадекватна и неодржива ценовна политика, посебно у електропривреди, ниска ефикасност у производњи и потрошњи енергије, недовољна заступљеност обновљивих извора, недовољна припремљеност институција за либерализацију сектора и увођење конкуренције.

Циљеви одрживог развоја сектора енергетике обухватају:

• § усклађивање националних прописа из области природних ресурса, управљања отпадом, управљања квалитетом ваздуха са прописима ЕУ;
• § усвајање и имплементацију међународних уговора који се односе на загађење ваздуха, климатске промене и оштећење озонског омотача;
• § остваривање економски исплативе производње довољних количина енергије, усклађене са ЕУ стандардима, на начин и у количинама које ће пратити динамичан економски раст;
• § подстицање рационалног коришћења природних ресурса, повећање енергетске ефикасности у индустрији и грађевинарству, смањење емисије загађујућих материја у ваздух, смањење настајања и веће искоришће отпада;
• § смањење ризика од загађења ваздуха и оштећења озонског омотача;
• § решавање проблема поступања са отпадом у енергетици;
• § образовање и развијање јавне свести и унапређење приступа јавности информацијама о животној средини у енергетици;
• § значајно побољшање енергетске ефикасности, јер Србија заостаје у овом домену за окружењем, а поготово за ЕУ.

Процењује се да потенцијал за смањење потрошње енергије у домаћинствма износи више од 50%. У индустрији енергетска ефикасност је троструко нижа од просека држава чланица OECD, отуда би индустрија у Србији, при претпоставци да се цена електричне енергије формира на нивоу од 7 ЕУР центи за 1 kWh, могла да оствари годишњи уштеду у вредности од преко 70 милиона ЕУР са повећањем енергетске ефикасности од 10%. Сматра се, такође да, при тој цени, инвестирањем у повећање енергетске ефикасности у индустријском сектору се може обезбедити повраћај инвестиције у року од четири године.

Конкурентност српске привреде се не сме заснивати на ниским ценама енергије, већ на енергетској ефикасности. Све док електрична енергија буде потцењена, мере за унапређење енергетске ефикасности у Србији ће бити без правих ефеката. Такса на цене електричне енергије за идустријске кориснике би могла бити ефикасан економски инструмент за унапређење енергетске ефикасности. Остварени приход би био усмерен ка Фонду за енергетску ефикасност, додатно подржаним кроз међународно финансирање. Привредни субјекти који би примењивали енергетску контролу и мере за повећање енергетске ефикасности били би ослобођени плаћања ове таксе. Уговарање потрошње енергије је други инструмент за повећање енергетске ефикасности. Овај инструмент недостаје и треба га промовисати у Србији. Пилот пројекти у индустријском сектору би требало да буду јавни и да покажу економске користи од смањења трошкова енергије. Такође, потребно је створити инстуционално-правне услове за функционисање ESCO аранжмана, доказано ефикасних у привредама високе енергетске ефикасности. Једно од ограничења у политици рационалне употребе енергије је недовољно развијена свест грађана. Отуда грађење свести и јачање капацитета треба да буде настављено и појачано од стране Агенције за енергетску ефикасност и њених регионалних центара.

Социјални проблеми се више не могу решавати ниским ценама енергената, већ диференцираном и селективном социјалном политиком, тако да енергија буде широко доступна, али по пуној, економској цени. Циљ је да друштву и привреди енергија буде што приступачнија, уз што већи степен интернализације екстерних ефеката њене производње, преноса и употребе.

Израда програма и даља афирмација коришћења обновљивих извора енергије са циљем смањења потрошње фосилних горива, смањења увозне зависности и остваривања производње електричне и топлотне енергије са значајно нижим негативним утицајем на животну средину и даље представља изазов.

Стратешки циљеви у енергетици детаљно су наведени у Стратегији развоја енергетског сектора до 2015. године, коју је Народна Скупштина усвојила 2005. године, као и у Програму остваривања Стратегије развоја енергетског сектора који је Влада усвојила 2007. године. Упркос томе, као и поред учињених великих напора на побољшању стања у јавним предузећима, пре свега у ЕПС-у, енергетика у Србији остаје кључно поље за инвестирање у унапређење животне средине, те главни правац кретања ка одрживом развоју.

10.3.4. Пољопривреда

Пољопривреда, заједно са прехрамбеном и осталим повезаним индустријама обезбеђује преко 30% БДП Србије. Пољопривредни производи представљају значајан део укупног извоза (16-17%). Извози се широк асортиман производа и живе стоке, укључујући као најважније шећер, јагодичасто воће, житарице (кукуруз и жито) и прерађену храну (кондиторске производе). Постоји значајан потенцијал да се извоз многих производа повећа.

Тешка економска криза у последњој декади 20. века условила је смањење притиска на природне ресурсе, услед смањења интензитета пољопривредне производње. Почетак транзиције, међутим, донео је тенденцију поновне интензификације пољопривреде. Будући да се развој пољопривреде одвија у још увек недовољно регулисаном амбијенту по питању очувања животне средине, интензификација пољопривреде може лако изазвати озбиљан проблем. Са друге стране, депопулациони процес у удаљеним руралним областима постаје све драстичнији. Старење села доводи до деградације антропозоогених травних заједница високопланинских пашњака због одсуства стоке на испаши. Истовремено, ближе насељима, примећују се последице превеликог оптерећења испашом, као и повећана сеча шуме, што има за последицу појаву ерозије на нагибима. У појединим руралним областима изражена је и еутрофикација вода, у другима пак деградација земљишта и смањење биодиверзитета. Овако неповољно стање је последица лошег регионалног планирања, те непримењивања добре пољопривредне праксе.

По подацима за 2004. годину, Србија располаже са око 51.120 km² пољопривредног земљишта, што покрива око 66% територије. Од тога се под сталним културама налази 35.360 km², или око 46% територије без КиМ. Према овом показатељу Србија је блиска Аустрији са 41,2%, Белгији 46,1% и Немачкој са 48,7%. Око 85% обрадивих површина је у приватном власништву. Расподела својинске структуре је следећа: до 1 hа површине поседује 26,7% газдинстава, од 1 до 3 hа поседује 32,7% од 3 до 5 hа 17,3%, од 5 до 10 hа 16,9% од 10 до 20 hа 4,8% и преко 20 hа поседује 0,8 % од укупног броја газдинстава, док је без земље 0,8 % газдинстава. Из овог се може закључити да већину приватних газдинстава карактерише изразито мала површина и расцепканост парцела, што условљава екстензивни начин производње.

У сточарству Србије постоје значајне територијалне разлике. У равничарским областима налази се највећи број великих свињарских, живинарских и говедарских фарми. Фарме у остатку земље су мање, али бројне, пошто се сточарством баве готово сва пољопривредна газдинства. Комбиновано фармерство са полуинтензивним производним системима доминира на већини газдинстава. По броју грла најзаступљенија је живина (17,7 милиона), затим свиње (3,6 милиона), овце (1,5 милиона), говеда (1,1 милиона), козе (169 хиљада) и коњи (24 хиљаде).

Озбиљну препреку за даљи развој пољопривреде представља величина фарми. Просечна величина поседа у Србији је нешто већа од 2,5 хектара. У Централној Србији просечна величина газдинства је 2,1 hа, а са закупом 2,11 hа, док у Војводини просек износи 3,38 hа, тј. 3,59 hа са закупом. У земљама ЕУ овај просек износи 18,7 хектара. Осим наведеног проблема, изразито неповољна је старосна структура пољопривредног становништва; око 45% чланова пољопривредних газдинстава је старије од 50 година. Од укупног становништва Републике Србије, 10,87% представља регистровано пољопривредно становништво (11,01% у Централној Србији и 10,58% у Војводини). Стање додатно отежавају неадекватна механизација и слаб приступ тржиштима.

Конвенционална пољоприведна производња у Србији недовољно укључује елементе бриге о заштити животне средине. У Србији генерално влада заблуда да је домаћа пољопривреда сигурна и јака, производи здрави, а животна средина чиста и очувана. Иако је фитосанитарна и ветеринарска служба знатно оснажена последњих година, пољопривреда и даље представља потенцијалну опасност за животну средину. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде је у склопу програма међународне помоћи започело са радом на увођењу интегралне производње и увођењу добре пољопривредне праксе, ради смањења загађења са сточарских фарми, из ратарске производње, као и из кланичне индустрије. Ове активности су усклађене са Националном стратегијом пољопривреде и Нацртом Националног програма заштите животне средине. Губљење традиционалних пољопривредних система у Србији је јако изражено у последњих 15 година, чиме се стварају услови за интензификацију губљења биодиверзитета.

Може се закључити да се, упркос евидентним природним погодностима, главни проблеми пољопривреде Србије везују за изразито неповољну поседовну и старосну стуктуру на индивидуалним газдинствима, те неадекватан трансфер знања из области биотехнологије, маркетинга, економије и екологије. Велики део постројења за прераду у прехрамбеној индсустрији је застарео и захтева значајна улагања да би се приближио извозним стандардима и успео да добије акредитацију за ISO 9001 и HACCP што је један од захтева при извозу.

Када је реч о пољопривреди, општи циљ одрживог развоја је стварање економски исплативе и еколошки прихватљиве пољопривредне производње, која би била основа руралног развоја и основа егзистенције сеоског становништва, те би створила могућност продора на европско тржиште.

Секторски циљеви у области пољопривреде су:

• § усклађивање националних прописа и акција из области пољопривреде са законодавством и праксом у ЕУ;
• § подстицање инвестиција у смањење загађења из пољопривреде, очување агродиверзитета и традиционалних (комбинованих) фармских система, са циљем очувања предеоног и специјског биодиверзитета у осетљивим агроеколошким условима, смањење ерозије, те очување и унапређење животне средине у целини;
• § подизање и развијање јавне свести пољопривредних произвођача о проблемима животне средине, путем кодекса добре пољопривредне праксе.

Испуњење ових циљева, кроз одговарајући акциони програм, отвара поље динамичног привредног развитка базираног на знању. Једно од најадекватнијих поља развоја и примене високих технологија у Србији јесте пољопривреда, тј. решавање њених еколошких проблема. Формирањем Националне лабораторије за безбедност хране створила би се адекватна установа, која не само што би доприносила решавању еколошких проблема домаће пољопривреде, него би унапредила здравље становништва, подстакла аграрни извоз, те побољшала квалитет увезне хране. Такође, ова установа би допринела развоју и увођењу врхунских технологија у пољопривреду и прехрамбену индустрију.

Стварање позитивних социјалних ефеката, кроз примену концепције интегралног руралног развоја, створиће многоструко позитивне екстерне ефекте, у политичком, демографском, културном, чак и безбедносном смислу.

10.3.5. Шумарство, ловство и рибарство

Проблеми газдовања тј. економског искоришћавања обновљивих природних ресурса дати су кроз анализу шумарства, ловства и рибарства. Специфичности шумарства као делатности, условљење како природно одређеним квантитетом и квалитетом ресурса, тако и друштвено-историјским околностима, створиле су низ проблема са којима се данас сусреће ова делатност и са њом повезана дрвопрерађивачка индустија. Одрживо газдовање шумама и развој шумарства као привредне гране могуће је остварити једино ако постоји континуитет праћења и тачног утврђивања стања шумског фонда, стручно планирање на дуг и кратак рок, те ефикасна реализација планова.

Учешће сектора дрвне индустрије у стварању БДП, запошљавању и спољној трговини Србије, данас је знатно мање од потенцијалног. Процес приватизације великих друштвених предузећа за прераду дрвета није до краја завршен. Коришћење капацитета је на ниском нивоу, као и организованост сектора у целини, тако да је заштита интереса и успостављање односа са локалним заједницама препуштено појединачним предузећима. Свеукупно гледано, сектор се одликује ниском економском ефикасношћу. Извоз производа дрвне индустрије у 2005. години се карактерише повећањем учешћа финалних производа и смањењем учешћа производа примарне прераде дрвета. Конкретно, извоз финалних производа повећан је за 7 милиона долара у односу на 2004. годину и био је већи од рекордне 1989. године за 4 милиона долара. Значајно је да једино извоз намештаја бележи повећање (8,5 милиона долара), док су остали финални производи постигли слабије извозне резултате него 2004. године. Извоз производа примарне прераде дрвета био је мањи за 9 милиона долара него 2004. године. Позитивно је да се повећава извоз производа на вишем степену финализације, а смањује извоз сировина.

Укупна површина ловишта у Србији износи око 7 милиона хектара. Према подацима Ловачког савеза, у Србији је средином 2007. регистровано око 96.000 ловаца, и 447.343 комада ловачког наоружања. Корисници ловишта сваке године процењивањем врше праћење бројности популација дивљих животиња у ловиштима.

Основни проблеми у шумарству и ловству укључују: низак ниво техничко-технолошког и институционалног развоја, непостојање докумената стратешког планирања у шумарству, недовољно развијен мониторинг шума, неадекватно управљање одређеним врстама дивљачи.

По разноврсности природних и антропогено формираних екосистема на риболовним водама и по богатству риболовно значајних врста, Србија не заостаје за земљама у окружењу. Насупрот повољним природним потенцијалима, учешће регистрованих риболоваца у укупном становништву је скоро најниже у Европи, а поузданих података о улову рибе из отворених вода нема. Озбиљне проблеме ствара пракса криволова, као и употреба забрањених риболовних средстава и алата. Поред неповољних општих друштвених услова, који су утицали на садашње стање, евидентно је да положај целокупног рибарства није био системски решаван током протеклих неколико деценија. Препуштање риболова спортско-риболовним организацијама оставило је неискоришћен велики природни потенцијал, као и потенцијал развоја мноштва пратећих услуга.

Уколико се у анализу стања у рибарству поред риболова, професионалног и рекреативног, укључи и аквакултура, ситуација се усложњава чињеницом да, иако је реч о потенцијално високопрофитној делатности, стање у производњи рибе је далеко од задовољавајућег. На већини рибњака одвија се мала и недовољно продуктивна производња, због застареле технологије и амортизованих производних објеката. Ово се нарочито односи на произовдњу шаранских врста у низијским полуинтензивним рибњацима. Ширење и интензивирање производње пастрмских врста, пак, ограничено је количином и квалитетом водних ресурса. Отуда се као услов одрживог ширења аквакултуре намеће потреба обавезног процењивања утицаја на животну средину и на већ сада знатно оптерећене водне ресурсе, поготово код вештачких акумулација, када се користе за кавезне системе гајења. Такође, потребно је решити питање обезбеђења адкеватних количина и врста рибље млађи, те увести нову технологију у производњу комплетних хранива за рибу.

У рибарству листа проблема обухвата: непостојање институционално установљеног сектора рибарства, низак капацитет у оквиру надлежног административног органа (кадровски и материјално-технички), што онемогућава најосновније административно управљање рибарством као делатношћу; низак стручни капацитет корисника рибарских подручја; неусклађеност прописа у области рибарства и прописа о заштити природе; недисциплину професионалних и рекреативних риболоваца; технолошку недисциплину корисника водних ресурса, пре свега из индустрије и пољопривреде, лошу организацију рада на рибњацима, слабу заштуту домаће производње, те неодговарајућу судску праксу у погледу процесуирања прекршаја и злоупотреба.

Циљеви Стратегије везани за шумарство, ловство и рибарство односе се на:

• § реорганизацију јавног сектора шумарства и подршку приватном сектору;
• § одрживо газдовање шумама и унапређење шумарства уз истовремено одрживо управљање популацијама дивљачи;
• § унапређење риболова, кроз побољшано газдовање рибљим ресурсима у циљу развоја и промовисања риболовног туризма;
• § повећање економских ефеката који се могу остварити рационалним коришћењем шумских, ловних и риболовних ресурса.

У складу са Стратегијом развоја шумарства, подршка сектору приватног шумарства одвијаће се кроз: подстицање укрупњавања шумских поседа у приватном власништву и онемогућавање даље фрагментације шумских поседа; обезбеђивање финансијских средстава за подстицај власницима приватних шума за заштиту и унапређење шума; стручно и финансијско подстицање оснивања и развоја удружења приватних власника шума; подршке оснивању и развоју малих и средњих предузећа у шумарству; изради катастра шума и интегрисаног информационог система (укључујући критеријуме и индикаторе одрживог газдовања шумама). Одрживо газдовање шумама и унапређење шумарства уз истовремено одрживо управљање популацијама дивљачи односи се на: стварање оптмалних услова у шумама за унапређивање стања популација аутохтоне дивљачи; израду Стратегије развоја ловства у Србији и обезбеђење регулаторних, институционалних и економских оквира за њено спровођење.

Први корак у унапређењу сектора рибарства очекује се доношењем Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда. Потребно је заштитити природна плодишта и порибљавање вршити на одговарајући начин, како би се повећао ефекат порибљавања. Веома је важно обезбедити стручњаке како за контролу и управљање риболовним активностима, тако и за производњу и прераду рибе у оквиру система аквакултуре. Изградња индустријских капацитета за прераду и тржишних канала за пласман домаће рибе битно ће смањити увоз. У том погледу се очекује ангажовање пре свега приватног сектора, док би се улога државе испољила у стратешко-планским и контролно-регулаторним активностима.

Постизање жељених секторских циљева имало би позитивне социјалне ефекте, јер поменуте делатности данас ни изблиза не запошљавају онолико радне снаге колико би било оптимално са становништа пуног економског искоришћења ресурса. Подстицај руралном и регионалном развоју на основу добро осмишљених инвестиционих програма у овим делатностима врло брзо би дао позитивне економске, социјалне и друге ефекте. Посебно треба нагласити потенцијале шумарства у примени флексибилних механизама из Кјото протокола.

10.3.6. Саобраћај

Упркос неспорним предностима положаја Србије, саобраћај, као делатност, се каракерише више слабостима и проблемима, него позитивним економским ефектима и упоредним предностима у односу на суседе.

Постоји више различитих података који се односе на дужину путне мреже у Србији: један из Референтног система путева Републике Србије и званичне статистике – 38 300 km, три из података Јавног предузећа путеви Србије (Дирекције за путеве) 40 700 – 42 900 km и један у документима Светске банке – 49 800 km. До тога је дошло углавном због непрецизности прописа који дефинишу мрежу, недоследне категоризације путева и пропуста при легализацији изградње путева, што би требало да се исправи прецизирањем прописа, новом категоризацијом путне мреже која проистиче из Закона о јавним путевима и новим катастарским регистром путева, који такође треба да се што скорије ажурира.

Мрежа железничких пруга Републике Србије је стара више од једног века (прва железничка пруга у Србији предата је у саобраћај 1884. године), а више од 55% свих пруга изграђено је у XIX веку. Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.809 km, а 1.768 km представља главне пруге. Електрифицирано је 1.247 km (32,7%), а 7% пруга или 276 km има два колосека. Око 25% главних пруга железничке мреже у Србији налази се на Основној мрежи Коридора X и његовим огранцима Xb и Xc.

Основни елементи система унутрашњег водног саобраћаја на територији Србије су реке Дунав, Сава и Тиса, као и мрежа пловних канала у оквиру хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, са укупном дужином пловних путева од око 1.677 km. Услови пловидбе су различити, тако да бродови носивости до 1.500 t могу да плове на укупној дужини пловних путева од 993 km, а бродови носивости до 650 t на деоницама дужине 1.360 km.

У Србији су регистрована четири цивилна аеродрома Београд, Ниш, Вршац и Бор, али због техничко-технолошких услова и опреме само Београд и Ниш су отворени за међународне летове. У 2004. години број путника на Аеродрому Београд био је 2,05 милиона (његов капацитет је 5,6 милиона путника годишње) и опслужено је око 16.000 авиона. Исте године Аеродром Ниш је имао промет од 18.350 путника и опслужио је 175 авиона.

Стање транспортне инфраструктуре је погоршано током последњих десет година услед неодржавања. Главни проблеми су: транспортна инфраструктура на европским коридорима није хармонизована ни изграђена до краја и није опремљена савременим техничко-технолошким системима; недостатак обилазница око градова у Србији, а нарочито око Београда; недостатак финансијских средстава за развој инфраструктуре; централизовано управљање транспортном инфраструктуром; недовољно развијен систем јавног превоза путника и ствари; непостојање Стратегије развоја транспортног сектора; неодговарајући законски оквир у друмском транспорту; неадекватно одржавање и контрола техничке исправности возила која учествују у саобраћају, као и лош квалитет моторног горива; прекомерно загађење ваздуха од саобраћаја. Приоритети се огледају у изради јединственог информационог система транспорта, институционалном јачању управљања транспортним системима сходно препорукама ЕУ, обезбеђивању стабилних извора средстава за реконструкцију, рехабилитацију, одржавање и изградњу транспортне инфраструктуре, те модернизацију техничке основе свих видова транспорта.

Секторски циљеви одрживог развоја у сектору саобраћаја су:

• § смањити удео саобраћаја у загађењу ваздуха и емисији буке побољшањем квалитета моторног горива и возила;
• § Србија у транс-европској мрежи са повећаном безбедношћу у саобраћају за 50 % у односу на 2005. годину;
• § подигнут квалитет саобраћајних услуга и услуга саобраћајне инфраструктуре за 25% у односу на 2005. годину;
• § повећано учешће интермодалног транспорта у укупном превозу робе интензивнијим коришћењем речног и железничког саобраћаја за 25% у односу на 2005. године;
• § јединствени системи превоза путника, прилагођени кориснику, на регионалном нивоу у Републици Србији;
• § јачање спољне димензије тржишта - транзитног саобраћаја, извоза и увоза роба и услуга.

За даљи развој секора саобраћаја у Србији од посебног је значаја темељно реструктурирање јавних предузећа; на првом месту железнице и авио-саобраћаја. Данас оптерећена изузетно лошом финансијском ситуацијом, исказујући вишегодишње пословне губитке, ова јавна предузећа нису у стању да сопственим изворима остваре неопходну модернизацију техничких средстава и система, те остваре стандарде заштите животне средине у складу са европским. Такође, потребно је окончати трансформацију речног саобраћаја, даљом приватизацијом и модернизовањем. У друмском саобраћају неопходно је наставити модернизовање и реконструкцију инфраструкутре, али и створити институционално-правне услове за отварање сектора за међународну конкуренцију у свим видовима.

Потребно је развити интермодални транспорт и подстицати интензивније коришћење железничког, а посебно речног саобраћаја. Такође је потребно привући међународне токове саобраћаја и искористити пловни пут Дунава. Ефекти спроведених мера и активности позитивно би се одразили на развој и примену домаћих информационих технологија, на пораст запослености, побољшање међународне конкурентности привреде, те би створили позитивне екстерне ефекте у сектору осталих услуга.

10.3.7. Туризам

Према постојећој статистици сектор туризма учествује са 2,5% у бруто домаћем производу и са 5-6% у укупној запослености Републике Србије. На основу спроведених истраживања утврђено је да је просечан хотел у Републици Србији стар 42 године, има 105 соба, последњи пут је делимично обновљен пре тринаест година и најзаступљенији су објекти са две и три звездице. Током 2004. године, просечан српски хотел остваривао је око 8.000 евра укупног прихода по соби, док је за исту просечну категорију међународни стандард најмање 2,5 пута већи. Имајући у виду реални привредни потенцијал Републике Србије за развој туризма, до 2015. године требало би да се оствари близу 20 милиона ноћења туриста (половина иностраних) и приход од туризма до 1,5 милијарди евра. У Стратегији развоја туризма Републике Србије до 2015. године идентификован је распоред будућих карактеристичних туристичких кластера, који ће помоћи да туристичка понуда земље постане препознатљива. То су: Београд, Војводина, Западна Србија и Источна Србија. Ова подела је заснована на искуству економског развоја и карактеристичних потенцијала за развој туризма, а не на административно-управним границама. Сектор туризма има велики интерес за одржавање квалитета животне средине јер је чиста и здрава животна средина веома важан предуслов за успешан развој туризма.

Главне туристичке активности у Србији укључују туризам у великим градовима, бањски туризам, културно и природно благо, лов, риболов, сеоски туризам и речни туризам. Негативни утицаји туризма на животну средину укључују притисак на природне ресурсе, биодиверзитет и станишта и стварање отпада и загађење. Неодрживи туризам може проузроковати исте облике загађења као било која друга индустрија: емисије у ваздух, буку, отпад, испуштање отпадних вода, уља и хемикалија, чак и архитектонско/визуелно загађење. Правовременим планирањем развоја туризма могу се спречити штете и скупе грешке, избегавајући постепено уништавање вредности животне средине значајне за туризам. Садашњи негативни утицаји туристичких активности на квалитет животне средине су узроковани слабим спровођењем прописа о планирању и изградњи, недостатком инфраструктуре за третман отпадних вода и неконстролисаним одлагањем отпада, као и неефикасним управљањем у заштићеним природним добрима.

Циљеви одрживог развоја туризма су:

1. побољшати смештајне капацитете; развити туристички систем квалитета и систем заштите потрошача;

2. развити туристички информациони систем (информативни центри, брошуре, имиџ, позиционирање, итд.);

3. развити додатну туристичку понуду уз постизање економске исплативости и локални просперитет (трговина, гастрономија, угоститељство, активности, путничке агенције, итд.), кроз отварање нових радних места, уз максимално очување културног богатства и природне разноврсности;

4. идентификовати и отклонити актуелне и потенцијалне конфликте између туризма и других активности везаних за коришћење ресурса.

Сектор туризма се препознаје као сектор који има тај потенцијал, и то се огледа у чињеници што постоји вертикална институционална структура за развој сектора. Поред Министарства за економију и регионални развој, у чијој је надлежности развој туризма, постоји Туристичка организација Србије и мрежа туристичких организација у општинама. Законом о туризму планирано је оснивање и Аенције за развој туризма што би требало би обезбеди одговарајући оквир за реализацију Стратегије развоја туризма.

Испуњење циљева и спровођење предвиђених активности је импулс развоју подручја ван великих градова, бољем просторном размештају становништва и поправљању социјалне ситуације у целини.

10.3.8. Увођење чистије производње

Једна од активности која се односи на све економске секторе и делатности, те обједињује секторске циљеве и приоритетне акције, јесте увођење чистије производње, у складу са међународно признатим инструментима IPPC, BAT, BEP, BATNEEC, EIA, LCA. Ова активност је у тесној вези са ефикаснијим коришћењем производних фактора, смањењем енергетске интензивности и интензивности употребе материјала, развојем и прменом система за управљање индустријским, а посебно опасним отпадом. Јасно је да Србија више не може обезбеђивати конкурентску предност на међународном тржишту ни јефтином радном снагом, ни обиљем природних ресурса. Природни ресурси, како структуром, тако и квалитетом не могу задовољити све веће потребе динамичног развоја. Обиља јефтине радне снаге нема, нити је може бити. Отуда се морају наћи нови генератори економског раста и друштвеног напретка. Један од њих тиче се материјализованог знања и високог квалитета људског капитала, други несумњиво је избор и примена ефикасне технологије, која минимизира притисак на природне ресурсе и животну средину. Као основни проблем у процесу увођења чистије производње истиче се непостојање одговорајуће стратегије. Остали проблеми укључују: недефинисан стратешки циљ политике увођења чистије производње; нехармонизовано законодавство и неспровођење постојећих прописа из области управљања животном средином; непостојање прописа којима се детаљније уређује статус увођења чистије производње (субвенције, пореске, царинске и друге повластице); незадовољавајућа контрола ефикасности коришћења сировина, производње и производа; недостатак катастра загађивача; недостатак националних BREF-ова (BAT Reference Document - референтни докуменат о најбољим доступним технологијама); непостојање разрађених механизама за решавање проблема наслеђеног загађења током процеса приватизације; неефикасан систем финансирања и подстицања привреде за увођење чистије производње и система управљања животном средином (EMS); недостатак инвестиција за изградњу инфраструктуре; недостатак одговарајућег статистичког праћења загађивача; технолошка инфериорност индустрија; непостојање одговарајућих савремених атестних лабораторија за испитивање карактеристика постројења; недовољна информисаност и низак ниво свести загађивача у погледу заштите животне средине.

Општи приоритетни програми и активности у овој области:

• § измена постојећих и доношење нових прописа ради поспешивања коришћења чистије производње и усклађивања са законодавством ЕУ;
• § формирања Националног центра за чистију производњу;
• § доношење Стратегије чистије производње;
• § увођење и/или унапређење ефикасне, одрживе и чистије производње и ефикасније коришћење енергије;
• § изградња инфраструктуре у области чистије производње - реализација инвестиционих пројеката у области истраживања (студијска и развојна истраживања, као и изградња индустријских постројења) - развој индустријско-технолошких паркова, кластера, иновационих центара и инкубатора;
• § успостављање система управљања отпадом, са посебним нагласком на могућности минимизације настајања отпада и искоришћења отпада као секундарних сировина и извора енергије;
• § убрзан завршетак процеса реструктурирања и приватизације;
• § реконструкција или унапређење постојећих технолошких процеса уз обавезно усаглашавање са одговарајућим BAT-овима;
• § унапређење управљања животном средином у предузећима (EMS);
• § едукација у области заштите животне средине, примени чистијих технологија, енергетске ефикасности.

Приоритет има доношење подзаконских прописа на основу Закона о заштити животне средине који се односе на: стандарде квалитета животне средине и стандарде емисије; систем управљања заштитом животне средине; еколошки знак; увоз и извоз супстанци које оштећују озонски омотач; увоз, извоз и транзит отпада; поступање са опасним материјама; мониторинг, информациони систем и интегрални катастар загађивача; економске инструменте (накнаде за коришћење природних ресурса и накнаде за загађивање животне средине).

Потребно је формирање Националног центра за чистију производњу у циљу спровођења пројеката чистије производње и помоћи индустрији. Неопходно је акредитовати лабораторије у складу са JUS ISO/IEC 17025. Економски инструменти који су неопходни за унапређење коришћења чистије производње су: накнаде за загађивање и емисије загађивача; субвенције за истраживање и развој, субвенције за истраживачко развојне пројекте у циљу коришћења обновљивих извора енергије и обновљивих извора материјала, финансијска помоћ за трансфер знања и технологија које већ постоје у нашем окружењу, пореске олакшице за произвођаче опреме, субвенције за опремање и акредитацију лабораторија и стварање услова за примену и спровођење мера контроле, дугорочни кредити под повољним условима за организовање и унапређење производње, увођење ЕМS, постојеће царинске олашице при увозу неопходне опреме и сировина, пореске олакшице потенцијалним страним инвеститорима; подстицање повољним кредитима произвођача енерије и енергената из обновљивих извора енергије, повлашћени положај малих произвођача енергије и енергената из обновљивих извора енергије, убрзано и поједностављено добијање дозвола за изградњу и пуштање у рад ових врста постројења; стимулисање привредних субјеката за коришћење чистије производње; успостављање пореских олакшица, субвенционирање цена производа насталих у предузећима са документованом чистијом производњом и оних који испуњавају услове добијања еколошког знака, субвенционирање цена енергената добијених из обновљивих извора енергије, увођење система зелених и белих сертификата у производњи и употреби енергије субвенционирање цена регистрације возила, путарина, и паркирања за она возила која користе горива добијена из обновљивих извора енергије, субвенционирање произвођача који су увели ЕМS.

Кроз циљеве увођења чистијих технологија побољшава се конкурентност привреде, подстиче развој «економије знања», те подиже укупно благостање нације.