10.1. Природни ресурси

10.1.1. Ваздух

Квалитет амбијенталног ваздуха у урбаним срединама је условљен емисијама SО₂, NО_x, СО, чађи, прашкастих и других материја, које потичу из термоенергетских постројења, индустрије, саобраћаја, сагоревања у индивидуалним котларницама итд. Велики загађивачи су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, хемијска индустрија и металуршки комплекси лоцирани у Панчеву, Крушевцу, Шапцу, Бору и Смедереву. Као резултат концентрисаности петрохемијских и рафинеријских комплекса и азотаре у Панчеву долази до кумулативног загађења ваздуха. Квалитет ваздуха у урбаним срединама условљен је и порастом броја моторних возила и индустријском производњом, као и врстом и бројем извора загађивања. Велико загађење ваздуха потиче и од коришћења бензина са додатком олова и дизела са високим процентом сумпора. Измерене средње годишње вредности олова у амбијенталном ваздуху Београда и Ниша су два до девет пута више од дозвољене средње годишње вредности имисије за насељена места (1,0 µg/m³). У протеклих десет година годишњи лимит амбијенталних концентрација за SО₂ перманентно био изнад граничних вредности у Бору и Београду.

Идентификовани узроци проблема су: неусклађеност прописа у области емисије и имисије са директивама ЕУ; недостатак пречишћавања отпадних гасова или ниска ефикасност постојећих уређаја за пречишћавање у индустријском и енергетском сектору и коришћење застарелих технологија са ниском енергетском ефикасношћу; недостатак подстицајних мера за смањење емисије; недостатак рационалног управљања саобраћајним системима; неадекватно одржавање и контрола возила која учествују у саобраћају и лош квалитет моторног горива.

Секторски циљеви су:

• § усклађивање националних прописа који се односе на квалитет ваздуха и емисије у ваздух са законодавством ЕУ и усвајање и спровођење међународних споразума који се односе на заштиту ваздуха;
• § смањење загађења ваздуха из сектора енергетике и индустрије;
• § побољшање квалитета горива и постепено избацивање оловног бензина и дизела са високим садржајем сумпора;
• § унапређење система мониторинга квалитета ваздуха у урбаним срединама и побољшање капацитета лабораторија за испитивање квалитета ваздуха;
• § унапређење приступа јавности информацијама о квалитету ваздуха и подизање јавне свести.

Неопходно је донети Закон о заштити ваздуха, ускладити прописе о квалитету ваздуха и емисији у ваздух и израдити катастар загађивача. Потребно је усвојити Национални програм за климатске промене и Акциони план за заштиту ваздуха као подршку спровођењу Националног програма заштите животне средине након усвајања. Неопходно је ратификовати кључне међународне споразуме везане за прекогранично загађивање ваздуха и климатске промене - Кјото протокол. Потребно је увести диференциране накнаде за оловни и безоловни бензин и постепено потпуно елиминисати оловно гориво до 2010. године у складу са Нацртом Националног програма заштите животне средине. Приходи од накнаде би се наменски користили за стварање одговарајућих тржишних услова за бржи прелазак на безоловни бензин. Потребно је формирати Националну лабораторију за ваздух и воду.

10.1.2. Воде

Србија располаже довољним количинама вода за задовољавање својих потреба, али само уколико их рационално користи. Прикључак на јавни систем водоснабдевања има 63% становништва, што је недовољно, док је локалним водоводима обухваћено још 14% становништва Србије. Даљи развој јавног система водоснабдевања представља приоритет. За снабдевање водом из јавних водовода захвата се из изворишта подземне воде око 500 милиона m³/год, а из изворишта површинске воде око 200 милиона m³/год. Просечна специфична потрошња воде по становнику у Србији износи око 350 l/ст. на дан (за градове око 400, а за села око 80 l/ст. на дан), од чега становништво користи око 55%, индустрија и јавна потрошња чине око 20%, док осталих 25% представља потрошњу при преради воде и губитке у мрежи. Снабдевање индустрије водом обавља се претежно сопственим системима за захватање и транспорт воде, који су изграђени од стране самих корисника и власника.

Развој канализационих система знатно заостаје за развојем водоснабдевања ста­новништва. Канализацију има 46% становништва. Постројења за пречишћавање градских отпадних вода, капацитета око 1.000.000 еквивалент становника, изграђена су у двадесет осам насеља, од чега је у функцији у 2006. години било само пет. Од укупне количине комуналних отпадних вода само 5,3% се испушта у реципијенте са одговарајућим пречишћавањем. Оцена је да неконцентрисани извори загађења учествују са више од 50% у уку­пном загађивању вода.

Кључни проблеми у сектору вода су: недовољно хармонизована законска регулатива са савременим европским трендовима и стандардима, недовољни институционални и други капацитети, неадекватно финансирање управљања водама, ниска цена воде и услуга и недостатак економских подстицаја, недовољна усклађеност политике сектора вода са осталим секторима, недовољан степен прикључености на јавне системе за водоснабдевање, нерационално коришћење воде и лош квалитет воде на појединим просторима, лоше стање вода у појединим водотоцима.

Секторски циљеви одрживог коришћења водних ресурса су:

• § усклађивање националних прописа у области вода са законодавством ЕУ;
• § повећање доступности квалитетне воде, кроз пораст прикључености становништва на јавне системе за водоснабдевање;
• § побољшање стања квалитета воде у водотоцима, пре свега изградњом и ефикаснијим радом постројења за пречишћавање отпадних вода.

Доношење новог Закона о водама и одговарајућих подзаконских прописа којима се обезбеђује усклађивање са Оквирном директивом о водама ЕУ, представља приоритетан задатак. Потреба за увођењем регулаторне функције у сектору вода највише је присутна у области пружања јавних услуга водоснабдевања и каналисања, а остваривала би се кроз: одређивање стандарда у пружању јавних услуга и висине цене, мерење и контролу перформанси компанија и примену казни. Основна планска акта су Водопривредна основа Републике Србије, планови управљања водама и План развоја сектора вода. Финансирање развоја водопривреде могуће је по различитим моделима, при чему је основни критеријум за примену појединих модела значај објеката у које ће се улагати средства. Очекује се да учешће приватног капитала у инвестирању у сектору вода буде реализовано на принципу PPP (Public Private Partnership – сарадња јавног и при­ва­тног сектора). Постојеће економске инструменте, односно накнаде за коришћење вода треба ускладити са нивоом у окружењу. Такође је потребно увести диференциране и селективне накнаде за испуштање отпадних вода из насеља и индустрије. Потребно је формирати Националну лабораторију за ваздух и воде.

10.1.3. Земљиште

Удео пољопривредног земљишта на територији Централне Србије износи 60,2%, а на територији Војводине 82%. У структури пољопривредног земљишта по категоријама коришћења, евидентно је високо учешће обрадивих површина (83%). На основу обраде података о променама обрадивих површина, у протеклих 15 година, уочена је тенденција превођења обрадивих површина (око 8.000 hа оранице и баште) у ливаде (око 4.000 hа) и пашњаке (4.000 hа). Важно је истаћи да површине под ораницама и баштама у овим областима Србије износе око 3,3 милиона хектара, што чини 78,5% укупног обрадивог пољопривредног земљишта. Овоме треба додати и култивисане површине под воћњацима и виноградима, које захватају око 303.000 ha. Не обрађује се и налази под сталним ливадама и пашњацима 1,59 милиона хектара, односно 31,24% пољопривредних површина. Заступљеност земљишта у Србији која су погодна и непогодна за обраду је скоро идентична. Историјски гледано, Србија је у последњих 50 година на основу индустријских, рударских, енергетских и саобраћајних активности неповратно изгубила око 220.000 hа углавном плодног пољопривредног земљишта.

Главни проблеми су следећи: губитак и оштећења земљишта услед индустријских, рударских, енергетских и саобраћајих активности, различити облици осиромашења квалитета земљишта, еолска и водна ерозија.

Стратешки циљеви одрживог коришћења земљишта су:

• § усклађивање законодавних аката везаних за коришћење и заштиту земљишта са законодавством ЕУ;
• § спречавање даљег губитка земљишта и очување његовог квалитета, посебно у домену индустријских, рударских, енергетских и осталих активности;
• § побољшање квалитета пољопривредног земљишта, заштита од деградације и промене намене.

За остварење ових циљева потребно је: ускладити постојеће прописе са законодавством ЕУ и УН о коришћењу земљишта и заштити животне средине; идентификовати и изабрати групе параметара квалитета земљишта који ће се примењивати при мониторингу и контроли плодности; израдити мреже контроле плодности земљишта да би се евидентирале промене током времена. Потребно је формирати Агенцију за земљиште, као и Националну лабораторију за земљиште и минералне ресурсе. Неопходно је формирати базу података о земљишту. База података би била резултат досадашњих истраживања у овој области, али и сталног мониторинга за који би биле задужене одређене већ постојеће стручне институције које се баве питањима коришћења и контроле квалитета земљишта.

10.1.4. Биодиверзитет и заштита природе

Општа карактеристика биолошке разноврсности у Србији је велики генетички, специјски и екосистемски диверзитет, али су биолошки ресурси, како потенцијални, тако и они који се у већој или мањој мери користе, релативно ограничених капацитета. Укупна површина заштићених природних добара износи око 5.427 km², што чини око 6,14% од укупне територије Србије. Према учешћу заштићених површина у укупним, Србија спада у земље са средње нижим степеном заштите. У Србији је проглашено 5 националних паркова, 14 паркова природе, 17 предела изузетних одлика, 72 резервата природе, 313 споменика природе (ботаничког, геолошког и хидролошког карактера) и 43 подручја од културно-историјског значаја (простори око непокретних културних добара и знаменита места). Такође, утврђено је 35 подручја за птице од међународног значаја (IBA), 59 међународно значајних подручја за биљке (IPA) и 13 међународно значајних подручја за лептире.

Општа карактеристика биолошке разноврсности у Србији је да је она по квалитету богата, а по квантитету сиромашна, односно да се одликује сразмерно великим генетичким, специјским и екосистемским диверзитетом, али да су биолошки ресурси, потенцијални или који се у већој или мањој мери користе, релативно ограничених капацитета.

Генофонд у Србији је веома богат, а садржи и велики број сорти и раса аутохтоних популација домаћих биљака и животиња. Банка за одрживост генетичког материјала један је од најпоузданијих начина да се (у виду живог и замрзнутог биљног и животињског материјала, семена, култура ткива и др.), сачувају узорци врста, сорти, раса и варијетета живих бића који репрезентују садашњи биодиверзитет Србије, а посебно корисних врста биљака, животиња, као и микроорганизама.

Основни проблеми су: недовољно спровођење прописа од стране надлежних инспекцијских служби, нерационално коришћење природних ресурса, слаба покривеност планском и урбанистичком документацијом, ниска улагања државе у најатрактивнија подручја, драстично мењање услова станишта, фрагментација и/или уништавање природних екосистема услед различитих облика антропогеног утицаја, промена намене шумског и пољопривредног земљишта, нерационално коришћење природних ресурса, илегално и/или нестручно сакупљање појединих комерцијалних врста (печурке, лековито биље, итд.).

Секторски циљеви су:

• § доношење Закона о заштити природе и ратификација међународних уговора;
• § заустављање губитка биодиверзитета у складу са Кијевском декларацијом;
• § повећање површина заштићених природних добара до 10% територије Србије;
• § израда пописа биолошке разноврсности у Србији и успостављање мониторинга компоненти биодиверзитета, успостављање еколошких коридора и еколошке мреже;
• § спровођење ефективних мера контроле генетски модификованих организама (ГМО) у складу са праксом ЕУ;
• § унапређење метода за одрживо коришћење генофонда и формирање Банке за очување генетичког материјала.

Неопходно је усклађивање прописа који се односе на очување биодиверзитета између свих министарстава, као и спровођење ратификованих међународних конвенција које регулишу заштиту компоненти биодиверзитета (Конвенција о биолошкој разноврсности, CITES или Вашингтонска конвенција о трговини угроженим дивљим представницима флоре и фауне, Рамсарска Конвенција о влажним стаништима и др.). Потребна је израда планова управљања у свим заштићеним добрима. Посебан значај у систему спровођења заштите имају правна и физичка лица која су одређена као стараоци над заштићеним природним добрима. Мониторинг биодиверзитета захтева даљи развој.

10.1.5. Шуме

У Србији се тренутно под шумама налази око 26,6% територије, на укупној површини од 2.349.720 hа. Државне шуме у Србији покривају 50,2%, а приватне 49,8%; шуме високог порекла покривају површину 44,1%, изданачке шуме 45,5%, плантаже 1,6 %, а шикаре и шибљаци 8,8 %. Просечна запремина је 110 m³/hа, а просечан текући запремински прираст је 3,05 m³/hа. Војводина је најмање пошумљена регија у Европи, свега 6,4%. Од 45 општина у Војводини, у 12 општина пошумљност је испод 1%, а само у пет општина је 15%. Оптимална шумовитост у Војводини требало би да износи 14,3% што захтева потребу подизања нових шума и заштитног зеленила на површини од око 160.000 хектара.

Основни проблеми су следећи: недовољна шумовитост, бесправне сече, неадекватан мониторинг, шумски пожари итд. Приоритетне активности односе се на: примену Стратегије развоја шумарства Србије; смањење ризика од прекомерног коришћења шума и постојећих угрожавајућих фактора у односу на шумске екосистеме; образовање и развијање јавне свести о значају шума за очување и квалитет животне средине.

Стратешки циљеви уређења и коришћења шума и шумских земљишта обухватају:

• § усклађивање националних прописа из области одрживог управљања шумама са законодавством ЕУ;
• § унапређивање стања шума: превођењем изданачких шума у високе, мелиорацијом деградираних шума и изданачких шума лошег квалитета, подржавањем природног обнављања и заштите шума;
• § унапређење одрживог газдовања шумама и заштићеним природним добрима;
• § повећање површина под шумом на 29% територије Србије до 2015. године.

Остваривање основних опредељења Националне стратегије развоја шумарства захетва дефинисање оптималног облика управљања шумама, без обзира на власништво, као и посебних мера економске политике. Потребно је обезбеђење законских и институционалних оквира за подршку заштитним функцијама шума, регулисањем и ограничавањем праксе газдовања шумама, у циљу заштите земљишта од ерозије, заштите водних ресурса и инфраструктуре. При изради националних, регионалних и локалних просторних планских докумената потребно је обезбедити модел међусекторске сарадње који ће уважавати и све функције шума. Пореским подстицајима потребно је поспешити активности на проширењу територије под шумама, као и подстаћи улагање приватног капитала у шумарство и прераду дрвета. Стимулисати пошумљавање деградираног пољопривредног земљишта и оснивање енергетских плантажа, повезивањем са већ постојећим тржиштима горива од дрвне биомасе (нпр. пелете, брикете, и сл.). У оквиру сектора шумарства потребно је организовати Шумарски савет. Влада ће подржавати и штитити спровођење одрживог газдовања шумским ресурсима, које подразумева њихово рационално коришћење, повећање, унапређење и заштиту уз поштовање принципа вишефункционалности уз одржавање еколошке равнотеже.

10.1.6. Минерални ресурси

Србија спада у ред земаља са разноврсним, али не и довољно богатим металичним ресурсима. У погледу разноврсности, значајно место имају енергетске минералне сировине, пре свега угаљ, нафта и гас. Затим следе металичне сировине као што су бакар, олово, цинк, антимон, никл, а томе низу припадају злато, сребро, бизмут, кадмијум, платина, селен, молибден, титан, радијум, паладијум и други ретки и племенити метали. Такође треба споменути и минералне сировине који служе као индустријски и грађевински материјали.

Металичне сировине и индустријски минерали

Већина налазишта металичних ресурса не спада у ред изузетно богатих, али може допринети економском развоју Србије. Бакар је једна од економски најзначајнијих минералних сировина, а јавља се у лежиштима концентрисаним углавном у делу Карпато-Балканида у источној Србији (борска металогенетска зона). Експлоатација бакра одвија у лежиштима са ниским садржајем метала (0,3-0,4% бакра): Мајданпек, Велики Кривељ, Церово, итд. Прогнозни потенцијал борске металогенетске зоне процењен је на 8 мил. тона бакра и 350 t злата у порфирској минерализацији и 1,5 Мt бакра и око 100 тона злата у минерализацији сулфидних масива. Најзначајније подручје у Србији за руду олова и цинка је копаоничка металогенетска зона, где лежишта формирају кичму металуршког комплекса Трепча: Стари трг, Бело брдо, Ново брдо, Ајвалија итд. Прогнозне геолошке резерве руде олова и цинка процењене су на 45 Мt руде са садржајем метала од 6,3% или 140 Мt са садржајем 3,0-4,5% олова и цинка. Лежишта антимона карактеристична су за Подриње у западној Србији, у близини границе са Босном и Херцеговином, при чему су најзначајнија Зајача, Рујевац и Столице. Велике концентрације никла су у лежиштима Руђинци и Велућа у горњем делу тока Мораве са резервама процењеним на 17 Мt и садржајем никла 1,15-1,20%. На западу Србије, лежиште Мокра гора има велику акумулацију фероникла (1 млрд. тoна са садржајем 26,5% гвожђа и 0,7% никла). Појаве калаја у Србији, као што су Циганкуља и Иверак су лоциране на северозападу земље. Злато је присутно у многим лежиштима у Србији. Издвојено је као нус-производ из лежишта у тимочкој зони где обезбеђује додату вредност концентрату бакра. У овој зони се налазе и епитермална жилна лежишта у којима је злато или слободно у кварцу или везано са пиритом (Злаце). Руда алуминијума, боксит, има ограничене резерве, а везана је за кречњачке терене Динаридске провинције.

Лежишта индустријских минерала у Србији су бројна и разноврсна. Међу педесетак заступљених врста и око 700 лежишта у експлоатацији, несумњив економски значај имају: сировине које су експлоатисане или се експлоатишу (барит, доломит, каолин, опекарска глина, фелдспат, бели боксит, зеолити, бентонит, керамичке и ватросталне глине, грађевински и архитектонски камен, природни минерални пигменти, експандирајућа глина, кречњак, гипс, дијатомити, стене за петролургију, магнезит, силицијумске сировине-кварцни песак, кварцит, опалски силицијум); сировине чије су резерве и квалитет утврђени, али до сада нису експлоатисане (флуорит и борни минерали); сировине са условно-билансним резервама (фосфати, воластонит, алунит, алуминијум-силикати, вермикулит, гранити, пирофилит) и сировине чија лежишта могу да се очекују у Србији (камена со и лискуни).

Магнезит се везује за лежиште Лиска у западној Србији, са хоризонатално издуженим рудним телима од неколико стотина метара и дубином која уобичајено прелази 100 m. Магнезит је повезан са малим количинама доломита, кварца и калцита. Близу Беле стене, нове екстензије у којима доминирају борати су скоро откривене на локалитетима Пискања и Побрђски поток (7 Мt са садржајем 35-39% бората). Вредан помена је и нови пројекат експлоатације базалта на локалитету Врело, у близини Куршумлије. Базалтна влакна ће заменити азбест који има познате штетне ефекте. Пројектована годишња производња је 2700 t континуалних базалтних влакана. Каолин и каолинске глине су експлоатисане на локалитетима Баре и Рудовци на северу и на локалитету Карачево на југу. У Србији постоје три активне цементаре - Беочин (1,2 Мt/ годишње), Поповац (0,8 Мt/годишње), Косјерић (0,5 Мt/годишње). Минералне сировине, лапорац и кречњак, експлоатишу се у близини цементара. Лежиште Липница (гипс) је такође експлоатисано за потребе индустрије цемента. Фелдспат, лискун и кварц се добијају из лежишта пегматита Видовачки крш у близини Прокупља. Годишња производња је 50.000 t концентрата фелдспата, 36.000 t кварца и 14.000 t лискунског концентрата. Лежиште кварцног песка Рготина експлоатише се на два површинска копа. Туф и опалска бреча у Каталенцу се углавном користе у индустрији цемента. Лежиште воластонита Јарам (или Дубока) налази се на источној страни копаоничког гранодиоритског масива. Руда садржи 60-70% воластонита, 2-16% карбоната и 4-12% кварца. Иако комерцијална производња јоше није започета, тестови показују садржај воластонита одговарајућег квалитета.

Проблеми обухватају непланско и неодрживо коришћење ресурса, недостатак анализе стања и досадашњег степена истражености природних ресурса и добара по врстама, просторном распореду, разноврсности, обиму и квалитету; непостојање билансних категорија.

Секторски циљеви су:

• § усклађивање прописа из области управљања ресурсима са законодавством ЕУ;
• § доношење и примена стратешких докумената одрживог коришћења ресурса и добара;
• § налажење нових лежишта и рационално коришћење постојећих природних ресурса уз примену чистијих технологија, интегрисаног спречавања и контроле загађивања.

Потребно је направити стратешку процену геолошког потенцијала, уз дефинисање подручја, односно лежишта, која се могу сматрати погодним за експлоатацију минералних сировина, базирану на профиту и еколошки прихватљивим технологијама, а за која још увек нису издата истражна и експлоатациона права. Очекује се завршетак израде катастра геоеколошких материјала и формирања базе података, Геолошки информациони систем Републике Србије. Потребна је израда студија о минералима, откривање одговарајућих локација за инвестирање, вршење сеизмичких процена, као и процена ризика за опасне геолошке процесе, и стварање гео-научних база података, мапа и извештаја. Потребно је формирање Националне лабораторије за земљиште и минералне ресурсе, са циљем припреме и вођења геолошких истраживачких програма. Посебно је значајно променити праксу ненаплаћивања накнада за коришћење минералних ресурса и радити на спровођењу прописа, као и повећати накнаде до нивоа земаља чланица ЕУ. Садашње накнаде које варирају од 1% до 5% вредности екстраховане минералне сировине, зависно од врсте сировине и типа лежишта, нису без значаја, мада заостају за истим у окружењу.

Фосилна горива

Лигнит чини скоро 90% енергетских ресурса земље, док нафта и гас сачињавају преосталих мање од 10%. Србија поседује недовољне резерве угља и то махом лигнита слабог квалитета, чије се резерве већим делом, око 70%, налазе на Косову и Метохији. Недостатак овог ресурса може представљати значајан ограничавајући фактор развоја енергетике, с обзиром да су економске резерве лигнита у рудницима Колубаре (2,2 милијарде тона) и Костолца (700 Мt), а годишњи капацитет експлоатације је 37 милиона тона лигнита. Садашње експлоатабилне резерве у Колубарском и Костолачком басену гарантују још 55 година експлоатације. Значајан је податак да се само на једном површинском копу Колубаре откопава угаљ који учествује са 32% у производњи електричне енергије у Србији. Србија не располаже значајним резервама нафте и гаса. Постојећа лежишта налазе се у Панонском басену. Годишња производња износи око 0,7 Мt сирове нафте, што је око 20% потреба Србије која годишње троши око 4,13 Мt. Даљи правци у сектору нафте и гаса ће се реализовати кроз налажење нових лежишта и давање концесија. Минералне сировине уљних шкриљаца нису билансиране, због економски неизвесних и еколошки неприхватљивих технологија. Најзначајније концентрације урана везане су за гранитоидне комплексе Цера, Букуље и др.

Кључни проблеми су следећи: прекомерна експлоатација фосилних горива, диспропорција између геолошких и експлоатационих резерви угља, нафте и природног гаса, што указује на могуће неизвесности у располагању овим резервама у наредном периоду.

Секторски циљеви су:

• § експлоатација необновљивих природних ресурса на начин који најмање деградира животну средину и угрожава здравље људи;
• § налажење нових лежишта и коришћење необновљивих природних ресурса на најефикаснији начин;
• § супституција фосилних горива обновљивим изворима енергије, где год је то економски исплативо.

Потребно је развити дугорочне стратегије експлоатације енергетских минералних сировина, процене утицаја на животну средину, чишћења постојећих јаловишта, деконтаминације вода, реконструкције оштећених брана и колектора, те опоравак загађеног земљишта. За даљу експлоатацију и прераду нафте и гаса, потребна је технолошка модернизација постојећих енергетских извора/објеката и градња нових, укључујући и увођење енергетски ефикасних и еколошки прихватљивих технологија. Потребна су нова истраживања ради налажења нових лежишта, технолошка модернизација рафинерија, изградња новог транспортног правца/извора снабдевања, увођење система за праћење и мера за заштиту животне средине.

10.1.7. Обновљиви извори енергије

Степен коришћења обновљивих извора енергије је веома низак, јер су трошкови коришћења обновљивих извора енергије знатно виши од трошкова коришћења конвенционалних извора енергије. Енергетски потенцијал обновљивих извора у Србији износи више од 3 Мtoe годишње, што износи око 25% годишње потрошње примарне енергије. Хидроенергија (коришћење малих водотокова као вид обновљивих извора енергије) и енергија биомасе су тренутно најзначајнији домаћи енергетски потенцијали, наглашени и у Стратегији развоја енергетике. Потенцијал биомасе износи око 2,4 до 2,6 Мtoe годишње (тј. око 63 - 80% укупног потенцијала), од чега око 1,0 Мtoe, чини потенцијал дрвне биомасе (сеча дрвета и отпаци дрвне масе при њеној приматрној и/или индустријској преради), а више од 1,4 Мtoe чини пољопривредна биомаса (остаци пољопривредних и ратарских култура, укључујући и течни стајњак). У Србији је започета производња биодизела из уљане репице, соје и сунцокрета. Око 0,4 Мtoe годишње чини потенцијал малих водотокова. Данас је у погону само тридесетак малих хидроелектрана (МХЕ) укупне снаге 35 МW. Постоји могућност обнове напуштених МХЕ, изградње МХЕ адаптацијом воденица, као и ревитализација постојећих МХЕ уз повећање инсталисане снаге. Србија има дугогодишње искуство у коришћењу геотермалне енергије за производњу топлотне енергије. Приближно 0,2 Мtoe годишње налази се у постојећим геотермалним изворима који су лоцирани на територији Војводине, Посавине, Мачве, Подунавља и ширег подручја централне Србије, као и у постојећим бањама. Досадашња истраживања указују да потенцијал енергије ветра износи приближно 0,19 Мtoe годишње. На основу анализе, потенцијал у Србији омогућава изградњу више од 1.300 МW ветрогенераторских капацитета, ако би се користиле зоне са средњом брзином ветра већом од 5 m/s. До сада нису урађене конкретне процене о потенцијалима Србије за инсталацију соларних колектора и система, али се може релативно поуздано говорити да се у искоришћењу Сунчевог зрачења налази приближно 0,64 Мtoe годишње.

Проблеми су следећи: лоша просторна распоређеност вода, незадовољавајућа инфраструктура за коришћење обновљивих извора енергије, непотпун законски оквир за подстицање коришћења обновљивих извора енергије, недостатак поузданих података о потенцијалима обновљивих извора енергије, непостојање ефикасног система финансијских инструмената ради масовнијег коришћења обновљивих извора енергије.

Секторски циљеви су:

• § доношење прописа за подстицање коришћења енергије из обновљивих извора (тарифни систем и подстицајне цене електричне енергије из обновљивих извора);
• § повећање обима коришћења обновљивих извора енергије;
• § образовање и развијање јавне свести ради подстицања масовнијег коришћења обновљивих извора енергије.

Нови законски оквир у области енергетике, а тиме и у области обновљивих извора енергије, успостављен је 2004. године доношењем Закона о енергетици и Закона о рударству, али подзаконски прописи још нису донети. Произвођачи који користе енергију из обновљивих извора или отпада и који перманентно производе електричну и топлотну енергију су названи "привилеговани произвођачи електричне енергије" (члан 84, Закон о енергетици), односно "привилеговани произвођачи топлотне енергије" (члан 139, Закон о енергетици). Они ће имати економске предности које се односе на субвенције у новцу, пореске олакшице и остало. За сада су произвођачи енергије из обновљивих извора изузети од плаћања такси за пренос и трансмисију. Међутим, систем којим се промовише производња енергије из обновљивих извора још није уведен. Нејасне пропозиције не помажу креирању тржишних услова нити охрабрују улагања у пројекте обновљивих извора енергије. Осим тога, процедура за добијање лиценци и дозвола за инсталисање постројења за производњу енергије из обновљивих извора је веома сложена и дуготрајна.

Потребно је усвојити подстицајне мере за производњу и коришћење енергије из обновљивих извора. У циљу повећања производње биогорива из обновљивих извора неопходно је унети промене у пољопривредну политику, које се огледају у одговарајућој финансијској помоћи за производњу енергетских усева.

Очекивана ратификација Кјото протокола и примена директива ЕУ сходно Уговору о енергетској заједници Југоисточне Европе, намећу Републици Србији одговарајуће обавезе, али и омогућују приступ флексибилним механизмима из Кјото протокола. Уговором се потписници обавезују да креирају правни и регулаторни оквир, по европском моделу, за увођење тржишних механизама у електроенергетици и сектору гаса, где је то могуће, а где није, недскриминаторни приступ преносним мрежама. Главни циљеви Уговора су подстицање инвестиција у енергетику, заштита животне средине и обезбеђивање сигурности снабдевања. У Србији су урађени крупни кораци ка испуњавању одредаба Уговора. Уговор је законом ратификован у 2006. години. Значајну улогу у остваривању новог законског оквира у области енергетике имају Агенција за енергетску ефикасност, као и Агенција за енергетику, чије капацитете треба даље јачати. Потребно је подстицати учешће приватног сектора и развој јавно-приватног партнерства у овој области.