Сиромаштво у Србији условљено је статусом на тржишту рада и економском делатношћу, степеном образовања и квалификација, старошћу, тј. годинама живота, полом, бројем чланова породице (домаћинства), типом насеља и регионалним положајем, као и припадношћу одређеним друштвеним групама, које су, уопштено, више изложене сиромаштву.
Натпросечном ризику од сиромаштва изложена су и лица преко 65 година старости (при чему су у најтежем положају они без пензијских накнада), као и деца. Стари чине скоро четвртину од укупног броја сиромашних, а 12,7% деце је сиромашно. У популацији деце, повећаном ризику сиромаштва посебно су погођена старосне групе од 7 до 14 година (12,71%) и од 15 до 18 година (10,72%).
Жене сачињавају више од половине незапослених (54,7%) које према подацима Националне службе запошљавања (2006) имају и неповољнију квалификациону структуру, запошљавају се у економски непродуктивнијим секторима, и остварују ниже зараде. Ризику сиромаштва посебно су изложене старије жене у руралним подручјима, самохране мајке, домаћице, Ромкиње, избеглице, необразоване и незапослене, жене са инвалидитетом и жене жртве насиља. Са становишта структуре домаћинстава, сиромаштво је најизраженије у петочланим и вишечланим домаћинствима, као и у једночланим и двочланим старачким домаћинствима, пре свега у руралним подручјима.
Највећи проценат сиромашних у 2003. години (ССС), живео је у југоисточној Србији (23,5%), где је евидентиран и највећи раст сиромаштва (41,6%) у односу на 2002. годину. У Западној Србији проценат сиромаштва био је изнад просека и износио је 13,2% становништва, као и у Источној Србији, где је 11,4% становника било сиромашно. Насупрот томе, становници Шумадије (9,7%) и Војводине (7,9%) изложени су ризику сиромаштва испод просека. Најмањи проценат сиромашних евидентиран је у Београду (4,2%).
Роми, интерно расељена и избегла лица као и особе са инвалидитетом посебно су погођени сиромаштвом, као резултат кумулација ризика, и то пре свега високе незапослености. Стопа незапослености Рома је два пута већа него код остатка популације (при чему 67% никада није било запослено), а образовне квалификације предиспонирају их ка вишој стопи сиромаштва. Мали проценат Рома остварује право на пензијске накнаде, што је последица ниске стопе запослености и радним ангажовањем у сивој економији. Око 67% Рома у ромским насељима је сиромашно, а 11,2% екстремно сиромашно (СКГО, 2004). Једна четвртина интерно расељених лица и избеглица живи испод линије сиромаштва, односно око 120 000. Истовремено, 49% избегличке и расељене популације претходно никада није било запослено (UNDP, 2006), што представља изузетно висок ризик од трајног сиромаштва. Стопа запослености особа са инвалидитетом је ниска (само 13%). Узроци сиромаштва код особа са инвалидитетом су, пре свега, незапосленост и одсуство могућности за едукацију (СКГО, 2004).
Осим доходовних аспеката, сиромаштво и социјална искљученост обухватају и недоходовне аспекте који се односе на немогућност или смањен приступ здравственим, образовним, станодавним, социјалним и другим јавним услугама и секторима друштва. То подразумева и гарантовање људских права, укључујући и право на здраву животну средину, право на чист ваздух, на здраву воду за пиће, на комуналне услуге и сл. Стога, унапређење заштите животне средине и природних ресурса, треба да представља и даље једно од усмерења у борби ротив сиромаштва, које је од значаја и за одржив развој. Неадекватна животна средина негативно утиче на здравље и на квалитет живота, при чему најсиромашнији трпе највеће последице деградације животне средине. По правилу, нису им доступне комуналне услуге, као другим деловима становништва и живе у лошијим стамбеним условима. Међутим, уочљиво је одсуство података који би интегративно и директно документовали однос деградације животне средине и сиромаштва у Србији.
У 2006. години, 8,8% становништва Србије класификовано је као сиромашно, с обзиром на то, да је њихова потрошња по потрошачкој јединици у просеку била нижа од линије сиромаштва. На основу Анкете о потрошњи домаћинства, линија сиромаштва у 2006. години, износила је 6.221 динара месечно по потрошачкој јединици. Становништво не-градског подручја је два и по пута сиромашније у односу на становништво градског подручја. Индекс сиромаштва становништва не-градског подручја је за око 50% већи у односу на просек целе популације и износи 13,3%.
Бројни разлози упућују на неодрживост решавања проблема сиромаштва унутар система социјалне заштите. Основни правац борбе против сиромаштва треба да буде динамичан привредни раст и развој. У складу са тим, циљеви Стратегије одрживог развоја, са становишта борбе против сиромаштва и социјалне искључености, не могу се изоловати у односу на циљеве привредног и друштвеног развоја. Потребно је, међутим, политику социјалне укључености интегрисати у све политике друштва. У првом реду, у питању су политика запошљавања, образовна, стамбена и здравствена политика.
Стратешки циљеви у сфери сиромаштва и социјалне искључености су:
§ унапређивање равномерног приступа свих, користима од друштвеног и привредног напретка и развоја;
§ обезбеђивање претпоставки за стварање социјално инклузивног друштва;
§ уклањање препрека за прилике које воде ка јачању компетенција екстремно сиромашних и сиромашних;
§ спровођење посебних програма социјалног укључивања и повећање подршке онима који су нарочито изложени ризику сиромаштва.
Приоритет Србије у стварању економских претпоставки за решавање проблема масовног сиромаштва је про-активна политика запошљавања кроз конципирање посебног сегмента политике запошљавања ради подстицања веће укључености сиромашних у легално тршиште рада и смањења ангажованости у сивој економији, инвестирање у побољшање материјалног и нематеријалног положаја сиромашних и обезбеђивање материјалних накнада за лица која нису способна за рад. Успешност политике социјалне укључености условљена је промовисањем циљева одрживог развоја Србије ради сензибилизације јавности и укључивања свих актера цивилног друштва у борбу против сиромаштва. При томе се треба руководити принципима правовременог информисања грађана о ризицима друштвених промена који доводе до повећања боја "губитника" и мерама за спречавање новог сиромаштва. За то је неопходно отклонити ограничења у приступу информацијама и бољу статистичку базу ради праћења промена и истицања примера добре праксе.
[1]Постоје различити критеријуми за дефинисање сиромаштва, као и што постоје различите категорије сиромаштва (апсолутно сиромаштво, релативно сиромаштво, ново сиромаштво, пауперизам, итд.). У Стратегији за смањење сиромаштва Србије, сиромаштво се дефинише као „вишедимензионални појам, који поред недовољних прихода за задовољење основних животних потреба, подразумева и аспекте везане за људска права, као што су немогућност запошљавања, неодговарајући стамбени услови и неадекватан приступ социјалној заштити, здравственим, образовним и комуналним услугама, као и неостваривања права на здраву животну средину и природна богатства, пре свега на чисту воду и ваздух“ (Стратегија за смањење сиромаштва, 2003: 1).
У вези са сиромаштвом, почев од 80-их година, све више се употребљава појам социјалне искључености, нарочито у Европској унији. Најуопштеније, социјална искљученост представља шири појам, који обухвата и аспект сиромаштва, које може бити како узрок, тако и последица социјалне искључености. Истовремено, сиромаштво се више односи на дистрибуцију и редистрибуцију, односно одсуства ресурса, а социјална искљученост на неадекватну партиципацију индивидуа и домаћинстава у друштву и на њихову неадекватну интеграцију, услед немогућности остваривања одређених социјалних права, и резултира раскидањем веза између индивидуе и друштва (Berger Schmitt R., Noll H.H., 2000).
Нема коментара:
Постави коментар