9.8. Регионални и локални аспекти одрживог развоја

Реални токови развоја у Србији су такви да је потребно зауставити дугорочни тренд депопулације и одсуство регионалног развоја, што и даље води веома ниском нивоу испољавања економских и осталих развојних активности. Притом треба имати у виду, да регионализација у садашњем тренутку представља основну тенденцију локалне управе и територијални модел европских земаља. Овај процес се може одвијати на основама постојећих институција или може дати импулс новој територијалној организацији која ће на бољи и ефикаснији начин задовољити ове циљеве. То је наравно увек условљено политичким и институционалним окружењем једне земље који за узврат могу бити под утицајем неких других лимитирајућих фактора. Регионализација претпоставља интересе који се односе на промоцију подручја пре свега са друштвено-економског аспекта, али такође, где то одговара, културне и политичке.

Устав Републике Србије из 2006. није поставио јасне темеље за регионализацију Србије по принципима које данас важе у земљама ЕУ. Такође, усвајање Стратегије регионалног развоја Србије 2007–2012. године није у довољној мери уважило потребу суштинске регионализације Србије, која би се базирала на социо-економском принципу.

Локална самоуправа у Србији дели судбину свих осталих институција и налази се у процесу реформи који још траје. Почев од 2000. године, положај јединица локалне самоуправе знатно је побољшан доношењем Закона о локалној самоуправи, променом односа централних власти према општинама и градовима, као и оствареним већим степеном децентрализације. Са друге стране, очекивања од пуне децентрализације нису у потпуности испуњена и реформа локална самоуправе није изведена консеквентно и до краја, чиме је доведена у питање функционална и финасијска аутономија јединица локалне самоуправе. Један од основних разлога лежи у томе што су реформе у овој области директно условљене напретком реформи у другим областима (доношење новог Устава, реформе институција централне власти и јавне администрације, борба против корупције, регионализација Србије, итд). Други разлог везан је за унутрашње слабости администрације на локалном нивоу и њене недовољне оспособљености да спроведе реформске мере.

Систем финансирања локалних заједница једна је од најважнијих области за успостављање успешног система планирања развоја, при чему је битно остварити потребан обим средстава, али и њихов временски распоред. Новим Законом о финансирању локалне самоуправе извесно је унапређен положај локалних заједница: обезбеђен је знатно транспарентнији и предвидљивији оквир за финансирање локалних заједница, чиме је омогућен лакши пренос даљих надлежности на градове и општине. Поред Закона о финансирању локалне самоуправе, Законом о јавном дугу и Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, створени су услови да локалне власти успешно реализују неке од мера и активности који су предвиђене Стратегијом локалног одрживог развоја и Декларацијом о одрживом развоју, усвојеним од стране градова и општина 2005. године.

Процес интензивне урбанизације и индустријализације у Србији одвијао се на штету руралних подручја, због интензивне миграције становништва из села у градове, губитка великих површина плодног пољопривредног земљишта и због заостајања у друштвено-економском и културном развоју. Данас се сеоска подручја у Србији одликују високим степеном издиференцираности у погледу природних, инфраструктурних и других услова за пољопривредну производњу и развој других привред­них активности, близине тржишта и услова за тржиш­ни пласман производа, као и у погледу величине и морфологије насеља. Ова издиференцираност пока­зује се и на плану социјалног развоја, демографских карак­теристика, културолошких особености, односа према традицији, модернизацији, животној средини, итд. Степен урбанизације (удео градског становништва) по попису из 1948. године износио је 20,7% да би 2002. године достигао 56,4%, са очекиваним растом у наредном периоду (за поређење, ова вредност у Румунији износи 55%, у Мађарској 65%, у Грчкој 60%, у Хрватској 58%).

Присутне су велике неравномерности у развоју градских и сеоских средина, концентрација становништва, економских активности и социјалне инфраструктуре у Београду, Новом Саду и Нишу. Не постоји јасно изражена политичка воља за реализацију хијерархије мреже градова према моделу који је понудио Просторни план Србије, што је услов за децентрализацију. Веома су неуједначене густине насељености градова, структура градова је развучена и дисперзна уз фрагментацију неизграђеног земљишта. Сеоска подручја су депопулисана и маргинализована, нарочито планинска, уз слабу саобраћајну повезаност и недовољно изграђену комуналну инфраструктуру. По опремљености физичком и социјалном инфраструктуром рурално становништво је у неповољнијем положају од урбаног, пре свега зато што је трошак успостављања инфраструктуре знатно виши у подручјима са нижом густином насељености. Рецимо, у руралним подручјима само 14,4% деце похађа предшколске установе, а у урбаним 45,2% деце. Ситуација је нешто боља на нивоу основне школе, јер је проценат похађања основне школе у руралним скоро једнак проценту у урбаним подручјима (98,4%). Удаљеност средње школе у значајној мери утиче на то да сеоска деца у мањем проценту (79,5%) похађају средњу школу у односу на градску (87,3%). Према подацима истраживања које је спровео Програм за развој Уједињених нација, рурално становништво у великом проценту није задовољно квалитетом живота (50% испитаника) чему највише доприноси незадовољавајући приступ и квалитет услугама које су им на располагању на локалу (здравствене и комуналне услуге, културни садржаји и друго).

Стратешки циљеви у области регионалног и локалног одрживог развоја су:

• децентрализација уз примену савременог концепта регионализације и социо-економског приступа;
• изградња и јачање новог новог система расподеле надлежности између различитих вертикалних нивоа власти;
• јачање концепта регионалне конкурентности;
• смањење неравномерности у регионалном развоју;
• развој, квалитетно и континуално унапређење комуналне инфраструктуре;
• заштита и коришћење природних ресурса којима газдује јединица локалне самоуправе у складу са принципима одрживог развоја, применом економских инструмената;
• стварање боље организоване и координисане локалне власти, локалне администрације и јавних предузећа, интензивна промоција за укључивање јавности у процесе планирања и уграђивање принципа добре праксе и одрживог развоја у урбанистичку планску документацију;
• развој локалне економије на основу расположивих природних ресурса уз развој система за подршку промоцији одрживог коришћења ресурса;
• институционално јачање локалне самоуправе и подизање нивоа знања изабраних и постављених лица, запослених у општинским управама;
• промовисање развоја локалног менаџмента за одрживи развој кроз израду локалних стратешких и развојних планова;
• полицентричан развој мреже насеља и формирање урбаних регија са мрежом средњих и малих градова и сеоских насеља.

Проритети Србије у области локалног одрживог развоја су успостављање система права на остваривање локалне самоуправе који припада грађанину и који је компатибилан са законодавством Европске уније и системима локалне самоуправе у ЕУ и земљама у окружењу, враћање законског права на поседовање имовине локалним самоуправама, обезбеђење предуслова за остваривање одрживих сопствених извора прихода локалне самоуправе у Србији, којима ће се финансирати јавни послови неопходни за задовољење основних заједничких потреба и интереса грађана, оспособљавање локалне самоуправе да уз пуну и суштинску партиципацију грађана развија своје стратешке планове одрживог развоја и успешно спроводи њихову имплементацију и омогућавање локалним самоуправама да улазе у концесионе и остале финансијске аранжмане у циљу изградње и одржавања комуналне инфраструктуре.

Приоритети за решавање проблема урбаног и руралног развоја су реформа постојећег националног законодавства и његовог спровођења у области планирања и изградње хармонизована са законодавством и праксом у ЕУ, доследна примена Закона о стратешкој процени утицаја планова на животну средину и унапређење његове имплементације и јачање институција у области планирања и заштите животне средине на националном и локалном нивоу. Неопходно је успоставити систем мониторинга и извештавања о променама у простору и спровођења просторних и урбанистичких планова и подићи ниво инвестирања у информационе технологије у оквиру органа за урбанизам и просторно планирање на националном и локалном нивоу. Треба такође дефинисати ефикаснији систем финансирања израде просторних и урбанистичких планова, нарочито у сиромашним општинама. Како проблем легализације још увек није решен, треба преиспитати модел финансирања легализације нелегално изграђених објеката.