8.5. Адекватно макроекономско окружење и избор економске политике

Успешан улазак у нову конкурентску еру економских односа на глобалном, регионалном, националном, па и локалном нивоу, претпоставља економију засновану на знању. За Србију је веома битно да своју економску политику, односно и одговарајуће пословно и макроекономско окружење за актуелне реформе и даљи развој привреде заснива на одговарајућем економском и другом знању.

Макроекономски учинак привреде засноване на знању представља кумулативни сток користи, вештина и информација добијених њиховим коришћењем од стране примаоца, односно свих корисника. Тај учинак се не може свести само на сектор информационо-комуникационих технологија. Економија знања подразумева позитиван и подстицајни утицај знања на целокупну мрежу економских и развојних фактора и процеса, од производње знања, преко преноса до његовог адекватног коришћења.

По новој теорији економског раста модел економије знања разликује се од традиционалне привреде по следећем:

• § економију више не карактерише реткост, већ изобиље јер, за разлику од опипљивих ресурса који су ограничени, информације и знање се заједнички користе и дистрибуцијом увећавају;
• § у условима глобализације знање не трпи тиранију места, већ се убрзано шири;
• § закони, баријере и порези у области економије знања тешко су применљиви на националној основи, јер знање иде ка економским позицијама где је тражња највиша, а баријере за његов трансфер најниже;
• § производи са великим учинком опредмећеног знања доносе изузетну зараду, јер садрже додату вредност за кориснике која надмашује ону код производа са опипљивим ресурсима;
• § вредновање и оцењивање знања у великој мери зависи од контекста, јер у различитим институционалном окружењу и на различитим нивоима развоја, доноси различите приносе;
• § људски капитал и његова компетентност најзначајнија су основица економије знања.

Сама примена модела економије засноване на знању претпоставља одређене структурне макроекономске промене. Оне се огледају у следећим најзначајнијим тенденцијама и процесима:

• раст тражње за висококвалификованим радницима који поседују развијене социјалне и когнитивне вештине, спремност на промене, развој и увођење нових идеја, као и на доживотно учење;
• већи ослонац на информационо-комуникационе технологије које омогућавају нове радне аранжмане (рад од куће, рад са скраћеним и флексибилним радним временом), повећање употребе и учинка кодификовног знања, као и смањивање трошкова ширења знања;
• све веће отварање према светској привреди, које доноси енорман раст међународне размене добара и услуга, као и трговине знањем, уз све већи ослонац на стране директне инвестиције;
• интернационализација производње, која намеће потребе коришћења нових форми знања, како би се контролисале и интегрисале пословне јединице компанија;
• промена структуре производње, која подразумева смањење учешћа примарног и секундарног сектора економије, односно све веће учешће терцијарног сектора (нарочито сектора образовања) као и оних сектора у којима расте додата вредност;
• повећање значаја међународних економских и технолошких мрежа, алијанси и партнерстава међу привредним компанијама и другим актерима;
• све већи значај улагања у истраживања и развој (ИР), иновације и образовање.

Србија ће бити принуђена да прихвати владавину институција које треба да обезбеде успостављање адекватног макро-економског окружења за развој економије засноване на знању. То значи да ће јој бити неопходне такве институције које:

• 
  

• успостављају и шире својинска права у друштву;
• ограничавају експропријацију нечијег дохотка или имовине; и
• у највећој могућој мери обезбеђују једнаке шансе за најшире слојеве друштва у домену запошљавања, социјалне сигурности и људских права.

Према основним функцијама институције економије засноване на знању се деле на:

• тржишно настајуће институције које успостављају и штите својинска права без којих нема тржишта;
• тржишно регулишуће институције које се баве регулацијом, екстерналијама, економијом обима, несавршеним информацијама;
• тржишно стабилизујуће институције које умаљују економску нестабилност и ефекте финансијских криза; и
• тржишно легитимизујуће институције које обезбеђују социјалну заштиту, здравствено и пензионо осигурање.

Све форме институција Србија ће морати да развија и примењује у свом макро и међународном економском окружењу. Економију засновану на знању у међународним економским односима карактерише „сабијање времена и простора“. Због тога се за Србију данас и сутра природно намеће стратешка оријентација која подразумева:

• 
  

• просторно трагање за нишом која би се могла максимално експлоатисати економски и политички;
• временски флексибилно реаговање на изазове технолошких и економских промена из окружења, уз ослонац на опипљиве и нематеријалне ресурсе;
• ширење увишестручавање и збијање веза друштва и државе економије засноване на знању;
• продубљивање нивоа и односа међузависности и повезаности економских и социјалних актера развоја економије засноване на знању;
• сабијање простора и времена у коме простор економског деловања постаје светски, универзалан а време реаговања се битно скраћује;
• измештање економије засноване на знању из локалног окружења и реструктурирање.

Перспективе одрживог развоја макроекономског окружења у Србији се, без двоумљења, могу сагледати кроз модел мале отворене привреде која своју позицију и конкурентност на међународној сцени треба да гради кроз прихватање теоријских постулата макроекономије и искуства успешних малих али ефикасних економија, заснованих на знању. То су земље са становништвом до 10 милиона становника и са националним дохотком око 5000 долара по становнику, које извозе најмање 50% БДП, и у којима је кључни ресурс знање.

Градуелистички приступ реформама и процес сталног прилагођавања глобалним економским и технолошким променама су елементи стратегије без којих је назамислив одрживи развој Србије у датом макроекономском и глобалном окружењу.

Стабилност и раст, као најважнији показатељи перформанси једне привреде за Србију су приоритетни, нарочито реалних агрегата. При томе је битно правити разлику између краткорочних резултата и дугорочног благостања, на које највише утичу раст, запосленост, структурно прилагођавање и креирање нематеријалних ресурса и одговарајуће господарење материјалним и необновљивим ресурсима. При томе полазне премисе у одређивању економске политике треба да буду следеће:

• с обзиром на различите последице према појединим социјалним групама, не постоји супериорна политика која обезбеђује да свим појединцима буде боље у односу на алтернативно стање;
• различите групе принуђене су да сносе ризике, поготово оне скопчане са губицима и добицима;
• с обзиром на различите последице економије засноване на знању у средишту одрживе макроекономске политике мора бити парламентарна одговорност.