Економски развој Србије у последњој деценији претходног века одвијао се под снажним утицајем неекономских фактора, разорне хиперинфлације и de facto вођења ратне економије. То је додатно погоршало њену ионако слабу позицију у међународном окружењу. Битно је нарушена структура стварања и употребе бруто домаћег производа (БДП) уз пораст доминације примарног сектора, запостављање и пропадање индустрије и стагнирање сектора услуга, с тим да је значајан њихов део привредне активности прешао у „сиву зону“ пословања. Током периода 2001-2006. дошло је до убрзаног опоравка економије и остваривања релативно високих стопа раста БДП, али уз спорије промене на плану структуре његовог стварања и употребе од оних које су очекиване након демократских промена у земљи. То сугерише потребу дефинисања другачије развојне стратегије Србије у наредном периоду која би била оријентисана ка уласку у круг земаља које свој развој креирају пре свега на знању, науци, иновацијама и савременим технологијама.
У начину употребе БДП у периоду од 2001. године до данас, без обзира на побољшања у односу на претходну праксу, присутне су тенденције доминације личне и колективне потрошње, односно недовољно инвестирање у односу на потребе друштва. То за последицу има неадекватну расподелу БДП и успорен економски раст и технолошки развој. инвестиција у расподели БДП. Премда званични подаци о учешћу инвестиција у расподели БДП-а нису довољно поуздани, пре свега услед непотпуне евиденције промена у приватном сектору, оцењује се да је то учешће између 16 и 18%, док је за достигнути ниво развоја на коме се тренутно налази Србија, ради дугорочног одржања високих стопа раста и реализације неопходних структурних промена, неопходно да инвестиције у БДП учествују од 22-25%.
При томе је домаћа штедња довољна само за један, мањи део инвестиција, док је њихова главнина покривена иностраном акумулацијом, прибавњеном на основу екстерних кредита. То значи додатни терет будућим генерацијама Србије ради отплате доспелих рата иностраних кредита и камата.
Салдо извоза и увоза добара и услуга је у сталном и високом дефициту, који се покрива неизвесним и привременим изворима као што су иностране дознаке и приходи од приватизације, али и додатним екстерним задуживањем, што оптерећује будућу економску активност Србије. Уколико не дође до озбиљнијег повећавања greenfield иностраних инвестиција економији Србије прети опасност кризе спољне ликвидности.
Додатни проблем данашње фазе економског развоја Србије је недовољна интегрисаност домаће економије у економско-финансијске токове европске и светске привреде. Неопходан степен учешћа увоза и извоза у БДП, за ниво развоја данашње привреде треба да буде најмање 50% како на страни извоза, тако и на страни увоза. Све то је узроковало изразиту технолошку заосталост домаћих предузећа, ниску продуктивност и недовољну конкурентност производа, посебно за страна тржишта.
При томе је стопа улагања у истраживања и развој, као и за образовање, веома ниска и за потребе земље недовољна, чак и у погледу испуњавања обавезе издвајања из БДП за ове намене предвиђене усвојеним развојним документима.
Изградња отворене тржишне привреде, интегрисане у своје окружење, је циљ свих реформи које се спроводе у Србији од почетка демократизације земље 2000. године. Премда су циљеви одрживог развоја у највећој мери компатибилни са отвореном тржишном привредом, искуства осталих земаља у транзицији показују да се испољавају и одређене „грешке“ (дисфункционалности) тржишног механизма које се морају отклањати кроз активну улогу савремене државе. Са становишта савремених развојних стратегија које се примењују у свету, улога државе не мери се само обимом државне интервенције, већ пре свега структуром и квалитетом обављања функција које захтева савремени развојни процес.
Да би се правилно дефинисали место и улога савремене државе у развојним токовима, нужно је анализирати да ли држава остварује основне функције у погледу: макроекономске стабилизација, исправљање тржишних отказивања, редистрибуције дохотка, отклањања превеликих регионалних диспаритета и потпомагање хватања корака са савременим привредама.
Процес хватања корака у трци са напредним економијама, у савременим тржишним привредама, у данашњем свету остварује се теже него у прошлости. Ипак, верује се барем теоријски да је тај процес могуће остварити услед следећих околности:
- прво, информатичка револуција је учинила да је знање данас далеко јефтиније набавити него у ранијем периоду;
- друго, структурне промене које су се одиграле у последњих двадесетак година учиниле су физички капитал, постане далеко мање значајан фактор привредног развоја, нарочито за најнапредније гране секторе производње (базиране на знању);
- треће, вредност концепта економије обима данас има далеко мањи значај у пракси него пре информатичке револуције.
У тако постављеном новом систему вредности пред државу се постављају следећи циљеви:
1. остваривање динамичке економије засноване на знању и образованим појединцима, са једнаким шансама за успех, економије у којој држава не заповеда, већ омогућава и подстиче, а моторна снага развоја је тржиште које служи једнако приватном и јавном сектору;
2. подстицање развоја цивилног друштва у којем се држава појављује као партнер добровољних удружења и организација грађана;
3. стварање ефикасне модерне државне власти засноване на сарадњи и децентрализацији.
Имајући то у виду, Србија мора да следи следеће основне циљеве одрживог развоја на основу изградње привреде засноване на знању:
- суштинска трансформација националне економије у правцу јачања места и улоге најпропулзивнијих сектора, што значи доминацију сектора услуга и индустрије засноване на иновативној делатности предузетних појединаца;
- обезбеђивање високог учешћа инвестиција у расподели БДП, пре свега на бази пораста националне штедње, а у функцији комплетног реструктурирања привреде;
- изградња модерног и ефикасног образовног система који ће моћи да буде ослонац будуће ефикасне и конкурентне привреде, заснована на знању;
- реализација Програма подстицања иновативног и предузетничког понашања најширих слојева становништва.
Овако дефинисани циљеви развоја националне привреде могу се остварити само укључивањем најширих слојева становништва у развојни процес, како би што већи број чланова друштва учествовао у креирању одлука, чиме би се обезбедио неопходни минимални консензус о битним развојним питањима.
У условима ниског дохотка који остварује, привреда Србија мора да се определи за изналажења средстава за поменуте намене пре свега из следећих извора:
- прерасподелом и ефикаснијим коришћењем постојећег нивоа јавних прихода;
- иностраних извора финансирања, пре свега на бази заједничких улагања са заинтересованим партнерима;
- мобилизацијом неискоришћених средстава становништва, кроз програм стимулисања улагања у знање, образовање и самозапошљавање предузимљивих појединаца.
Нема коментара:
Постави коментар