9.2. Популациона политика

Феномен недовољног рађања је данас централни проблем у демографском развоју Србије. Карактерише га мањи број живорођених него што је потребно за просто обнављање становништва. Становништво се од 1991. до 2002. године смањило за 78,8 хиљада или по просечној годишњој стопи од -1,0‰. Смањење броја становника регистровано је, такође по први пут, и у Централној Србији. Становништво се смањило за 140,6 хиљада или по стопи од –2.3‰ годишње. У Војводини је забележен пораст становништва супротно претходном међупописном периоду (1981-1991.) када је евидентирано његово смањење. Популација Војводине повећала се за 61,8 хиљада или по стопи од 3,1 на 1000 становника годишње.

Размера депопулације очита је на општинском нивоу. Од укупно 161 општине у време пописа 2002. године, само четвртина општина (40) је имала позитивну стопу раста своје популације. Међу њима највише је општина (32) са умереном годишњом стопом раста, до 10‰. Највећа стопа раста забележена је у општини Нова Пазова (17,2‰). Од општина код којих је дошло до смањења броја становника у периоду од 1991. до 2002. године, највише је оних са стопом до –10,1‰ (57% од укупног броја општина), док су остале (са једним изузетком) имале стопу у интервалу од –20,1‰ до –10,0‰. Највеће смањење забележено је у општини Црна Трава, чије се становништво смањивало по стопи од -34,8‰ годишње.

Природни прираштај је у Централној Србији и Војводини континуирано опадао како у апсолутном, тако и у релативном износу. Насупрот томе, на Косову и Метохији је природни прираштај био у сталном порасту, а стопа је расла све до прве половине седамдесетих, а затим се испољава тренд њеног опадања. Ниске репродуктивне норме које су присутне код већине становништва достигле су критичне вредности изазивајући отворену депопулацију и убрзано демографско старење. Пресудан утицај на кретање природног прираштаја имало је кретање наталитета. У 2004. години стопа укупног фертилитета била је на нивоу 1,57 живорођене деце по једној жени, а нето стопа репродукције је износила 0,74.

Промене у укупном становништву Србије у периоду 1991-2002. резултат су деловања и интензивних миграционих кретања током деведесетих, што у постојећим условима можеда представља значајну препреку у одрживом развоју. Практично, миграциона компонента је остварила доминантан утицај и допринела је ублажавању депопулације Србије у последњој деценији XX века. На бројно стање становништва Србије у време пописа 2002. године огроман утицај имао је прилив великог броја избеглица (5,1% од укупног становништва Србије, без Косова и Метохије).

Становништво Србије (без Косова и Метохије) према свим обележјима може се сврстати у групу изразито старих популација. Удео младих је низак и опадајући, док је удео старих висок и стално растући. Уколико се као индикатор демографске старости посматра вредност медијалне старости, у том случају је становништво Србије (без Косова и Метохије) са старошћу од 40,7 година у време пописа 2002. спадало у групу најстаријих популација на свету. Према подацима за 2000. годину у свету су само четири земље (Јапан, Италија, Швајцарска и Немачка) имале медијалну старост становништва која је била већа од 40 година.

Коефицијенат економске зависности у Србији је у порасту, јер се број активних спорије повећавао од броја издржаваних и лица са личним приходом заједно.

Стратешки циљеви у области популационе политике су:

• § заустављање и/или успоравање неповољних демографских тенденција, подстицањем рађања и стварањем услова за стабилизовање броја становника.
• § уважавање старења у свим аспектима политике развоја;
• § повећање очекиваног трајања живота и повећање броја година живота у добром здрављу;
• § смањење смртности одојчади у правцу приближавања нивоима достигнутим у европским државама;
• § подстицање унутрашњих миграција које воде уравнотежењу просторне дистрибуције становништва и елиминисање факторе који утичу на „одлив мозгова“.

Изградња адекватног институионалног оквира и регулаторних механизама популационе политике представља приоритет у демографском развоју Србије. То подразумева усвајање националне стратегије демографског развоја, формирање посебних тела (на свим нивоима власти) за праћење и спровођење стратешких опредељења, трајно унапређивање законских решења и бољу секторску усклађеност, праћење рада центара за планирање породице и развој саветовалишта за билошку репродукцију и старење.

За остварење постављених циљева од посебне важности је јачање инструмената финасијске подршке породици, као и развој образовања и адекватно информисање јавности. То подразумева спровођење механизама усмерених на: директну финансијску подршку продици и деци, помоћ непотпуним (самохраним) продицама, увођење посебних олакшица (укључујући и пореске) за најугроженије категорије становништва (незапослени, стари, болесни), развој мреже за пружање услуга у дневном збрињавању деце, подизање нивоа новчаних накнада родитељима и деци. Адекватна заступљеност тема у области популационе политике у образовању (на свим нивоима), медијска промоција усмерена на активизацију јавности и подстицање рађања (уз поштовање основних људских права) од изузетног су значаја за отклањење уочених проблема даљег развоја и стварање основа за унапређивање популационе политике и демографски развој Србије.