4. ВИЗИЈА СРБИЈЕ

Србија је 2017. године институционално и економски развијена држава, са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата људским ресурсима, са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора, као и једнаке могућности за све грађане.

Оваква визија проистекла је из стратегијских циљева одрживог развоја, а на основу темељне анализе препознатих потенцијала Србије, као и услова и ограничења у којима се остварују развојни циљеви. Остварење ове визије могуће је доследном имплементацијом темељних, стратешких и конзистентних циљева, који се заснивају на потребама грађана Србије за достизањем квалитетнијег живљења и бољег животног стандарда. Друштвени консензус подразумева да сви нивои власти препознају своју улогу у реализацији визије, а сви заједно утичу на институције државе како би се реализовали стратешки циљеви одрживог развоја.

Сагласно визији, дефинисани су национални приоритети Стратегије, као и стратешки и секторски циљеви одрживог развоја. Да би се они реализовали, Стратегија предлаже развојне инструменте и активности. Стратешки и секторски циљеви, приоритетне активности и развојни инструменти приказани су у поглављима која следе.

‎5. НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ ‎

Стратегија одрживог развоја Србије настаје у тренутку када су већ усвојене или припремљене одређене националне развојне стратегије које су од непосредне важности за овај документ. То су: Национална стратегија Србије за приступање Европској унији, Национална стратегија смањења сиромаштва, Национална стратегија економског развоја Србије 2006-2012., Нацрт Националног програма заштите животне средине, као и усвојене секторске стратегије.

Перспектива остваривања одрживог развоја Србије је у увођењу, прилагођавању и имплемензтацији принципа који доминирају у Европској унији, односно у повећавању конкурентности која се заснива на знању, иновацијама и предузетништву, како је дефинисано у Лисабонској стратегији ЕУ.

Кључни национални приоритети Србије чије испуњење ће у највећој мери омогућити остварење визије одрживог развоја до 2017. године су следећи:

§ Приоритет 1: Чланство у ЕУ

Да би остварила своје основно стратешко-политичко опредељење – укључивање у европске интегративне токове, придруживање, а потом и приступање ЕУ – Србија мора да испуни бројне, сложене и међусобно повезане, услове које је ЕУ формулисала пре више од једне деценије, кроз:

o развој стабилних институција које гарантују демократију, владавину права и поштовање и заштиту људских права и права мањина;

o развој тржишне економије, способне да се суочи са притиском конкуренције унутар ЕУ;

o усаглашавање са правним тековинама ЕУ и преузимање обавеза које проистичу из чланства.

§ Приоритет 2: Развој конкурентне тржишне привреде и уравнотежен економски раст

Подстицање иновација, стварање бољих веза између науке, технологије и предузетништва, раст капацитета за истраживање и развој, укључујући нове информационе и комуникационе технологије, кроз:

o унапређење услова за привлачење страних директних инвестиција;

o макроекономску стабилност и повећање извоза;

o развој малих и средњих предузећа;

o завршетак приватизације;

o обезбеђење сигурности снабдевања енергијом уз повећање ефикасности енергетских субјеката и енергетске ефикасности привреде;

o подстицање иновација и промовисање предузетништва;

o промовисање информатичког друштва.

§ Приоритет 3: Развој људских ресурса и повећање запошљавања

Стварање већег броја радних места, привлачење стручњака, унапређивање квалитета и прилагодљивости радне снаге, већа улагања у људске ресурсе, кроз:

o спречавање одлива стручњака стварањем бољих радних услова;

o унапређење прилагодљивости радника и постизање веће флексибилности тржишта рада;

o улагања у развој људских ресурса кроз квалитетно и ефикасно образовање и перманентно усавршавање;

o социјалну укљученост и подстицање запошљавања младих;

o инвестирање у јавно здравље.

§ Приоритет 4: Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој

Унапређивање атрактивности земље, осигурање адекватног квалитета и нивоа услуга, кроз:

o проширење и унапређење саобраћајне инфраструктуре;

o развој комуналне инфраструктуре (водоснабдевање, пречишћавање отпадних вода и управљање отпадом);

o смањење регионалних неравномерности и сиромаштва и подизање регионалне конкурентности;

o подстицање равномерног регионалног развоја и локалних развојних иницијатива отварањем различитих могућности сарадње приватног и јавног сектора;

o адекватно коришћење простора, као критичног ресурса за регионални развој;

o одрживи развој енергетске инфраструктуре у складу са очекиваним динамичним привредним растом.

§ Приоритет 5: Заштита и унапређење животне средине и рационално коришћење природних ресурса

Очување и унапређивање система заштите животне средине, смањење загађења и притисака на животну средину, коришћење природних ресурса на начин да се обезбеди њихова расположивост за будуће генерације, кроз:

o јачање узајамног деловања и остварење синергијских ефеката између заштите животне средине и економског раста, интеграција политике животне средине у развојне политике других сектора;

o инвестиције за смањење загађења животне средине и развој чистијих технологија;

o смањење високе енергетске интензивности привреде Србије и ефикасније коришћење фосилних горива;

o подстицање коришћења обновљивих извора енергије;

o одрживу производњу и потрошњу, смањење отпада по јединици производа.

‎6. ПРИНЦИПИ СТРАТЕГИЈЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА‎

Стратегија одрживог развоја Србије се заснива на глобално прихваћеним принципима који су дефинисани у Декларацији одрживог развоја из Јоханесбурга, Миленијумским циљевима развоја УН и Стратегији одрживог развоја ЕУ. То су:

§ Међугенерацијска солидарност и солидарност унутар генерације. Задовољити потребе садашњих генерација без угрожавања права будућих генерација да задовоље своје потребе. Солидарност унутар генерације постићи демократски усаглашеном расподелом расположивог природног и створеног капитала, на начин који обезбеђује основне људске потребе за све друштвене групе.

§ Отворено и демократско друштво - учешће грађана у одлучивању. Гарантовати грађанска права, обезбедити приступ информацијама и осигурати доступност правде. Развити одговарајуће консултације и учешће грађана у доношењу одлука. Бранити стабилност демократских институција на основама мира, безбедности и слободе.

§ Знање као носилац развоја. Промовисати просперитетну, иновативну, конкурентну и еколошки ефикасну економију засновану на знању, која обезбеђује висок стандард живота и пуну и висококвалитетну запосленост. Промовисати образовање и развијање јавне свести о одрживом развоју.

§ Укљученост у друштвене процесе. Промовисати пуну интеграцију грађана у друштво, подстицати једнаке могућности за свакога, промовисањем основних права, борбом против свих облика дискриминације и смањењем сиромаштва. Разлике и поларизацију међу члановима друштва треба сводити на најмању могућу меру и стално се борити против социјалне искључености и сиромаштва.

§ Интегрисање питања животне средине у остале секторске политике. Промовисати интеграцију економских, социјалних и еколошких приступа и анализа, те подржати коришћење инструмената као што је стратешка процена животне средине. Подстицати социјални дијалог, друштвено-одговорно пословање и јавно-приватно партнерство.

§ Принцип предострожности. Захтевати очување природне равнотеже у околностима када нема поузданих информација о одређеном проблему. Свака активност мора бити планирана и спроведена на начин да проузрокује најмању могућу промену у животној средини. У случају могућих и значајних утицаја на животну средину предузимати превентивне активности.

§ Принцип загађивач/корисник плаћа, укључење трошкова везаних за животну средину у цену производа. Извршити интернализацију трошкова везаних за животну средину, односно укључивање трошкова деградације животне средине у економске трошкове загађивача/корисника, применом принципа загађивач/корисник плаћа. На тај начин се постиже покривање пуне економске цене, у коју улазе трошкови производње, употребе и одлагања производа, у току читавог његовог животног циклуса.

§ Одржива производња и потрошња. Поштовати билансе природних ресурса и обезбедити висок ниво заштите и побољшања квалитета животне средине. Смањити загађење животне средине и промовисати одрживу потрошњу и производњу, тако да економски раст не узрокује пропорционални пораст деградације животне средине.

7. SWОТ АНАЛИЗА

SWОТ анализа даје приказ предности, слабости, шанси и претњи за одрживи развој Србије. Она омогућава препознавање позитивних и негативних фактора који утичу на остварење опредељења и успоставља равнотежу између интерних способности и екстерних могућности.

Предности

• § добра географска позиција земље;
• § потенцијално квалитетни људски ресурси (кадрови);
• § успостављене институције и правне основе демократског и отвореног друштва
• § реформски процеси започети у највећем броју сектора;
• § раст приватног сектора;
• § успостављање поверења на регионалном нивоу и подизање угледа Србије у региону;
• § пораст свести о потреби планирања одрживог развоја на локалном нивоу;
• § смањење текућих дисбаланса у финансирању фондова социјалног и пензијско - инвалидског осигурања;
• § висок степен биолошке разноврсности;
• § разноврсни природни ресурси;
• § висок степен културне инфраструктуре и културних вредности;
• очувана животна средина у неиндустријализованим областима.

Слабости

• § неадекватан ниво генерализованог поверења грађана у институције;
• § висок степен диспаритета у регионалном развоју;
• § спор процес приватизације;
• § недовољно „greenfield“ инвестиција;
• § недовољно улагања у развој привреде;
• § недостатак саобраћајне и комуналне инфраструктуре;
• § наставак одлива мозгова и након 2001. године;
• § веома ниска стопа издвајања за образовање и науку из БДП-а;
• § недостатак консензуса о правцима даље регионализације и децентрализације;
• § етноцентризам у делу владајуће елите;
• § неповољан друштвено – економски положај младих;
• § низак ниво партиципације грађана;
• § непланска експлоатација природних ресурса;
• § прекомерно загађење вода, ваздуха и земљишта;
• § лоша пракса управљања отпадом;
• недостатак подстицаја за смањење загађења.

Шансе

• § интеграција у ЕУ;
• § укључивање у фондове ЕУ;
• § сарадња са (интелектуалном) српском дијаспором;
• § увођење норми и стандарда ЕУ којима се обезбеђује квалитет животне средине;
• § завршетак процеса приватизације;
• § даљи развој и јачање демократских институција у областима друштвеног развоја;
• § смањење корупције и повећање нивоа транспарентности;
• § јака политичка воља за спровођење законских реформи;
• § повећање јавно-приватног партнерства;
• § увођење концепта чистије производње;
• унапређење енергетске ефикасностии рационално коришћењесировина.

Претње

• § растући степен нетолеранције и друштвене подељености;
• § пораст незапослености, сиромаштво, задуженост и успорен привредни развој;
• § заостајање за регионом услед нерешених политичких питања;
• § могућности нове изолације земље (отворене или прикривене);
• § нерешена питања борбе против корупције и организованог криминала;
• § неповољни демографски трендови;
• § могуће одсуство политичке воље за спровођење законских реформи;
• § недовољна информисаност јавности и недовољно развијена јавна свест;
• § принцип „не у мом дворишту“;
• § недостатак инвестиција за изградњу инфраструктуре;
• § покретање индустријске производње застарелим технологијама (стварање «раја за загађиваче»);
• растући ниво саобраћаја уз коришћење горива лошег квалитета.

‎8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ //Претпоставке

Претпоставке

У Србији су након 2000. године установљена елементарна правила игре која важе у свету тржишне привреде, владавине закона и политичке демократије. Међутим, та правила још нису у преовлађујућој мери присутна у реалном економском, политичком и социјалном животу. Многе економске тенденције, везане за актуелну прекомерну потрошњу, недовољне инвестиције, раст увоза, унутрашњег и спољног дуга, незапосленост, финансијску (не)дисциплину, указују да претпоставке трајног и квалитетног економског раста (и одрживог развоја) још нису остварене.

Понашање привредних субјеката и грађана на тржишту, у процесу економских реформи (пред државним органима, судом и полицијом) није увек у складу са потребама заједнице. Економски систем који је успостављен након прве фазе институционалних економских реформи није у довољној мери стабилан нити одржив. Лошу слику о овдашњем економском амбијенту шаљу непримењивање закона, недовољно поштовање власничких права, уговора, неплаћање пореза и доприноса, нетранспарентан систем јавних прихода и расхода и финансијска недисциплина, недостатак социјалног дијалога и неповољне реакције радника и синдиката на економске реформе, проблеми са лошим приватизацијама, масовна корупција и још увек присутан организовани привредни криминал.

8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ // Уводне напомене

8. ПРИВРЕДА СРБИЈЕ – ОДРЖИВОСТ ЗАСНОВАНА НА ЗНАЊУ

Уводне напомене

Садашња привреда Србије функционише на бази, још увек неповољне економске структуре и са датим природним и финансијским ресурсима, технологијом и људским капиталом. Они су релативно оскудни. Део тих ограничења потиче од релативно слабе природне, технолошке и финансијске основе. Србија са 7,5 милиона становника и бруто домаћим производом од око 30 милијарди USD, дефинитивно није земља значајног тржишта или великих економских потенцијала посматрано на светском или европском нивоу.

Међутим, све говори да би уз примену одговарајућих стратегија које се тичу привредног и других (еколошких, технолошких, социјалних итд.) аспеката развоја могла битно да побољша релативну позицију, у смислу напретка у односу на референтне земље у транзицији, нарочито оне из Југоисточне Европе. Тај напредак у наредној фази развоја српског друштва, државе и привреде, не би смео да буде кратког даха и непредвидљивих последица. То значи да је данашњој Србији неопходан одржив привреди развој заснован на порасту групе кључних економских индикатора (раст БДП, запослености, спољно-трговинске размене, конкурентности и извоза, инвестиција, стандарда становништва) уз смањење економског оптерећења по основу спољног дуга, као и уз остваривање трајне макроекономске стабилности, бољег квалитета живота, еколошког стања и општег благостања друштва.

У општем смислу одрживи привредни развој Србији треба да омогући перманентни дугорочни економски раст који неће бити заснован на прекомерној употреби природних ресурса или неприхватљивим еколошким последицама које би довеле у питање његову одрживост, као и економске изгледе будућих генерација. То конкретно значи да се развој српске економије у правцу одрживости може сагледати само на основу генерисања економског раста пре свега на основу фактора као што су знање, информације, људски капитал, образовање и квалитет веза међу људима и установама.

8.1. Каква економија је потребна Србији?

Питање развоја националних економија данас, на почетку XXI века умногоме је еволуирало и превазишло теоријска разматрања која су била важећа у другој половини претходног века. Наиме, од некадашњег концепта развојне теорије заснованог на «природним» ограничењима у могућностима остваривања високих стопа раста у дугом временском року, на почетку последње декаде XX века уобличава се, данас важећи развојни концепт – концепт одрживог развоја. Теоријску подлогу концепта одрживог развоја представља прелазак на развојни концепт заснован на новој теорији раста, са опредмећеним знањем и комплексом научно-технолошког развоја у центру покретачког механизма савременог развоја. Уместо некадашњег концепта природних компаративних предности у модерном схватању развоја доминирају остварене компаративне предности, уместо природних ресурса као одлучујуће детерминанте брзине раста и развоја националне економије, јавља се брзина креирања иновација и способност једне привреде да остварена теоријска знања преточи у проналаске и нове технологије, уместо некадашњег поимања богатства мереног физичким и финансијским капиталом, данас се под кључном детерминантом националног богатства подразумева способност генерисања нових знања, идеја, иновација и технологија, односно креирање и располагање хуманим капиталом.

Паралелно са убрзањем развоја у светским размерама, долази до стварања глобалних алијанси и повезивања читавих региона у циљу стварања што јаче позиције на светској економској и финансијској позорници. Они који не учествују у тим процесима сасвим сигурно остају дугорочно маргинализовани, изопштени из главних токова информација и знања, а пропуштене шансе се све теже надокнађују са протоком времена.

Као основне карактеристике светске привреде на почетку XXI века могу се навести:

• § глобализација укупних робних и финансијских токова у свету уз концентрацију моћи глобалног одлучивања у неколико светских центара;
• § либерализација робних и капиталних токова на глобалној сцени под притисцима најмоћнијих светских економија, уз истовремено задржавање рестрикција за слободно кретање радне снаге;
• § хармонизација, координација и регионализација економских политика земаља чланица различитих економско– политичких групација као што су ЕУ, ASEAN, NAFTA и сл.

Овакав сценарио развоја глобалне економије омогућен је пре свега материјализацијом базичних проналазака из периода тзв. треће технолошке револуције која се дешавала доминантно током последње три деценије XX века, пре свега у технолошки и економски најразвијенијим земљама и регионима света. Развој сектора информационо-комуникационих технологија, производње и употребе нових материјала, микроелектронике, роботике, експанзија биотехнологије, генетског инжењерства и других најпропулзивнијих привредних сектора, довео је до неслућених могућности умрежавања и повезивања робних, а нарочито финансијских токова, који се до скора нису могли ни замислити. Уместо природних ресурса, плодне земље, минералних извора и расположивог капитала, као доминантан развојни ресурс савремене економије у готово читавом свету постали су примењено знање, образовање и наука.

Србија данас није у ситуацији да бира хоће ли да се укључи у свет глобализоване светске економије и нових технологија, односно да настави започете тржишне и политичке реформе. Она се већ определила за прикључење Европској унији са свим економско-правним, политичким, административним и еколошким последицама таквог избора.

Међутим, Србија може и треба да бира, односно пажљиво да трасира стратешке координате свог привредног, технолошког и социо-културног развоја, у складу са затеченим околностима и потребама будућих генерација. С обзиром да глобалне промене у структури производних фактора показују све већу доминацију и супериорност тзв. нематеријалних фактора економског раста као што су знање, информације, организација, култура, информисање, образовање, правни систем, Србији не преостаје ништа друго него да прихвати стратегију ослонца на развој људског капитала. То, према искуствима економско-технолошки најнапреднијих земаља доноси највећи принос додате вредности по јединици уложеног инпута.

Зато је избор Србије данас, определење за економију засновану на знању која ће доминирати њеном привредном активношћу сутра. Србији је потребно широко коришћење знања у свим аспектима живота. То знање треба да проистиче пре свега из тржишне економије, односно на основу финансирања из приватних фондова, а нарочито из конкурентског сектора услуга, али и да се подстиче од стране државе.

Подстицај фактора знања развоју привреде и друштва у Србији долази и на основу напретка комуникација, бољих системских информација и установљења модела електронске владе. Такву економију Србија може да замисли и спроводи као стратешки задатак, дефинишући следећа подручја и правце промена у циљу одрживог развоја друштва:

• § привреду засновану на знању, као квалитативну одредницу стратешког развојног процеса;
• § структуру и квалитет одрживе економије и привредног система;
• § начин остваривања и довршетка одрживих економских реформи;
• § адекватно макро-економско окружење и избор економске политике;
• § систем одрживе производње и потрошње;
• § унапређење система образовања и васпитања;
• § развој и унапређење информационо-коминикационих технологија;
• § одрживу научно-технолошку политику и систем;
• § заштиту и унапређење интелектуалне свијене.